Фотографија

Фотографија је медиј добијен деловањем светлости на површину која је осетљива на светлост. Фотографија може постојати у физичком облику (на папиру, стаклу, лиму,…) или у електронском облику (на заслону екрана, пројектовањем на одређену подлогу,…). Истим називом се означава техничка делатност и уметничка дисциплина.

Порекло .  .  .  .  .  .

Назив фотографија (скован од од грчких речи фотос и графеин) уистину је први употребио Француз Херкил Флоранс 1833. приликом описивања свог открића сликања помоћу светлости, али његов изум није био тада обелодањен (него тек век и по доцније – 1977!) па јавност у то време није сазнала за тај назив. Понегде се може прочитати да немачка историографија приписује прву употребу назива фотографија немачком астроному Јохану Медлеру (25. фебруар 1839), али остала светска историографија то аргументовано оспорава. Наиме, званично је први унео у јавност назив фотографија (тј. цртање помоћу светлости) енглески астроном и физичар Џон Хершел, 4. фебруара 1839. године, три недеље пре Медлера.

Области стварања у фотографији

• УМЕТНИЧКА ФОТОГРАФИЈА (највиши степен стварања у области фотографије),
• НАУЧНА ФОТОГРАФИЈА (научне анализе, форензика,…),
• КОМЕРЦИЈАЛНА ФОТОГРАФИЈА (фотожурнализам, мода, индустрија, маркетинг, фото радње,…),
• АМАТЕРСКА ФОТОГРАФИЈА (хоби, без профита).

Пионири фотографије

Најранију фотографију природе начињену уз помоћ светлости и камере опскуре добио је 1826. године Француз Нисефор Нијепс. Он је употребио металну плочу премазану течним раствором битумена (асфалта) и изложио у камери опскури. Експозиција је трајала 8 сати. Та фотографија (популарно названа “Поглед на голубарник”) сачувана је, а открио ју је 1952. године историчар фотографије Хелмут Гернсхајм у заоставштини једног ботаничара из 19. века коме је Ниепс поклонио тај примерак приликом боравка у Лондону 1827. године.

Француски сликар панорама и позоришног декора (сценографија) Луј Манде Дагер усавршио је Нијепсов поступак – са којим је претходно склопио уговор о усавршавању – уневши у процес соли сребра и добио прве фотографије на посребреној плочи 1837. године. Две године касније, 19. августа 1839. Дагерово усавршено откриће је званично објављено пред француском Академијом наука и поклоњено свету под називом дагеротипија. Тај дан се сматра рођенданом фотографије. Дагер је посребрену плочу излагао јодној пари, а невидљиву слику учинио видљивом тако што ју је развијао (изазвао) у пари живе и фиксирао у раствору натријум сулфита (тј. кухињске соли). Дагеротипије су биле уникати и могле су се посматрати само под одређеним углом.

Енглез Вилијам Хенри Фокс Талбот је независно започео своје опите 1835. године када је добио прве фотографске минијатуре на папиру. Он је применио другачији поступак који је назвао калотипија (гр. лепи отисак). Касније, под притиском своје породице и јавности променио му је назив у талоботипија. Талбот је у амеру опскуру уносио папир препариран сребрним хлоридом и тако добијао негатив, од кога се, просветљавањем (тј. копирањем) могао добити неограничен број позитива. Тиме је постављен принцип негатив-позитив на коме почива савремена фотографија. Талбот је изнео у јавност своје откриће у Лондону, само неколико месеци после Дагера.

Усавршавање подлоге и емулзије

Крајем четврте деценије дошло је до уношења стакла као подлоге за фотографски негатив (откриће Ниепс де Сен Виктора из 1847), а 1857. Фредерик Скот Арчер употребио је колодијумску емулзију као носиоца фотоосетљивог слоја. Захваљујући колодијумској, тзв. мокрој плочи фотографија је постала приступачнија, па је започео њен продор у све гране живота. Године 1871. Енглез Ричард Лич Медокс објавио је могућност производње тзв. суве плоче на бази желатинске емулзије. Тим открићем, а нарочито увођењем целулоидног филма као носача емулзије (Џорџ Истем, 1888.) започиње раздобље индустријске производње фотографског материјала.

Почетни развој фотографије у боји

Сва претходно поменута открића одвијају се на подручју црно-беле фотографије. Прве опите са бојом извео је француски музичар Луј Дик Дорон око 1868-69. Мада је добио неке примерке фотографија у боји (а сачувана је ”Поглед на Ангулем”, 1877) поступак је био заметан, сложен за извођење и није имао већег одјека у јавности. За продор фотографије у боји заслужна су браћа Огист и Луј Лимијер , 1904. Они су изумели поступак са обојеним зрнцима кромпировог скроба (Аутохром) и то је први практично применљив поступак за фотографију у боји, уведен у фотографску праксу 1907. године. Међутим, до шире примене боје у фотографији долази после 1930. са усавршавањем филма у боји, најпре од немачког произвођача Агфа, затим и од америчког Кодака. Наредно велико откриће на том пољу је тренутна полароид-фотографија (изум Едвина Ланда, 1947.) којом се непосредно после снимања добија готов позитив.

ЗА КРАЈ НЕКОЛИКО СЛИКА ГРАДОВА 🙂

ЛОНДОН – ВЕЛИКА БРИТАНИЈА

ВЕНЕЦИЈА – ИТАЛИЈА

ПЕКИНГ – КИНА

ПАРИЗ – ФРАНЦУСКА

СОЛУН – ГРЧКА