Фотографија

Фотографија је медиј добијен деловањем светлости на површину која је осетљива на светлост. Фотографија може постојати у физичком облику (на папиру, стаклу, лиму,…) или у електронском облику (на заслону екрана, пројектовањем на одређену подлогу,…). Истим називом се означава техничка делатност и уметничка дисциплина.

Порекло .  .  .  .  .  .

Назив фотографија (скован од од грчких речи фотос и графеин) уистину је први употребио Француз Херкил Флоранс 1833. приликом описивања свог открића сликања помоћу светлости, али његов изум није био тада обелодањен (него тек век и по доцније – 1977!) па јавност у то време није сазнала за тај назив. Понегде се може прочитати да немачка историографија приписује прву употребу назива фотографија немачком астроному Јохану Медлеру (25. фебруар 1839), али остала светска историографија то аргументовано оспорава. Наиме, званично је први унео у јавност назив фотографија (тј. цртање помоћу светлости) енглески астроном и физичар Џон Хершел, 4. фебруара 1839. године, три недеље пре Медлера.

Области стварања у фотографији

• УМЕТНИЧКА ФОТОГРАФИЈА (највиши степен стварања у области фотографије),
• НАУЧНА ФОТОГРАФИЈА (научне анализе, форензика,…),
• КОМЕРЦИЈАЛНА ФОТОГРАФИЈА (фотожурнализам, мода, индустрија, маркетинг, фото радње,…),
• АМАТЕРСКА ФОТОГРАФИЈА (хоби, без профита).

Пионири фотографије

Најранију фотографију природе начињену уз помоћ светлости и камере опскуре добио је 1826. године Француз Нисефор Нијепс. Он је употребио металну плочу премазану течним раствором битумена (асфалта) и изложио у камери опскури. Експозиција је трајала 8 сати. Та фотографија (популарно названа “Поглед на голубарник”) сачувана је, а открио ју је 1952. године историчар фотографије Хелмут Гернсхајм у заоставштини једног ботаничара из 19. века коме је Ниепс поклонио тај примерак приликом боравка у Лондону 1827. године.

Француски сликар панорама и позоришног декора (сценографија) Луј Манде Дагер усавршио је Нијепсов поступак – са којим је претходно склопио уговор о усавршавању – уневши у процес соли сребра и добио прве фотографије на посребреној плочи 1837. године. Две године касније, 19. августа 1839. Дагерово усавршено откриће је званично објављено пред француском Академијом наука и поклоњено свету под називом дагеротипија. Тај дан се сматра рођенданом фотографије. Дагер је посребрену плочу излагао јодној пари, а невидљиву слику учинио видљивом тако што ју је развијао (изазвао) у пари живе и фиксирао у раствору натријум сулфита (тј. кухињске соли). Дагеротипије су биле уникати и могле су се посматрати само под одређеним углом.

Енглез Вилијам Хенри Фокс Талбот је независно започео своје опите 1835. године када је добио прве фотографске минијатуре на папиру. Он је применио другачији поступак који је назвао калотипија (гр. лепи отисак). Касније, под притиском своје породице и јавности променио му је назив у талоботипија. Талбот је у амеру опскуру уносио папир препариран сребрним хлоридом и тако добијао негатив, од кога се, просветљавањем (тј. копирањем) могао добити неограничен број позитива. Тиме је постављен принцип негатив-позитив на коме почива савремена фотографија. Талбот је изнео у јавност своје откриће у Лондону, само неколико месеци после Дагера.

Усавршавање подлоге и емулзије

Крајем четврте деценије дошло је до уношења стакла као подлоге за фотографски негатив (откриће Ниепс де Сен Виктора из 1847), а 1857. Фредерик Скот Арчер употребио је колодијумску емулзију као носиоца фотоосетљивог слоја. Захваљујући колодијумској, тзв. мокрој плочи фотографија је постала приступачнија, па је започео њен продор у све гране живота. Године 1871. Енглез Ричард Лич Медокс објавио је могућност производње тзв. суве плоче на бази желатинске емулзије. Тим открићем, а нарочито увођењем целулоидног филма као носача емулзије (Џорџ Истем, 1888.) започиње раздобље индустријске производње фотографског материјала.

Почетни развој фотографије у боји

Сва претходно поменута открића одвијају се на подручју црно-беле фотографије. Прве опите са бојом извео је француски музичар Луј Дик Дорон око 1868-69. Мада је добио неке примерке фотографија у боји (а сачувана је ”Поглед на Ангулем”, 1877) поступак је био заметан, сложен за извођење и није имао већег одјека у јавности. За продор фотографије у боји заслужна су браћа Огист и Луј Лимијер , 1904. Они су изумели поступак са обојеним зрнцима кромпировог скроба (Аутохром) и то је први практично применљив поступак за фотографију у боји, уведен у фотографску праксу 1907. године. Међутим, до шире примене боје у фотографији долази после 1930. са усавршавањем филма у боји, најпре од немачког произвођача Агфа, затим и од америчког Кодака. Наредно велико откриће на том пољу је тренутна полароид-фотографија (изум Едвина Ланда, 1947.) којом се непосредно после снимања добија готов позитив.

ЗА КРАЈ НЕКОЛИКО СЛИКА ГРАДОВА 🙂

ЛОНДОН – ВЕЛИКА БРИТАНИЈА

ВЕНЕЦИЈА – ИТАЛИЈА

ПЕКИНГ – КИНА

ПАРИЗ – ФРАНЦУСКА

СОЛУН – ГРЧКА

Јесте ли већ чули да…?

Шта су лигње?

У време када је Колумбо пловио морима и океанима кружиле су приче о дугоруким морским чудовиштима која су изненада израњала на саму површину воде и потапала бродове, а морнаре одвлачила у дубине океана. Те приче су чиста измишљотина. Никада нису постојала таква чудовишта, већ су приче ширили морнари који су за време дугих пловидби морали виђати и џиновске октоподе или хоботнице као и џиновске лигње.

Обе поменуте животиње припадају мекушцима и то класи „главоножаца“. Име су добиле због тога што им се стопало рачва у дугачке пипке налик на руке, који им расту око главе.

Прави представник лигања има дугачко и витко тело које се завршава троугластим перајем, краћу, четвртасту главу са јако развијеним очним јабучицама, и десет ручица или пипака. На самом крају тих пинака поређани су у правилном реду усисни отвори или пијавке, појачани отпорним рожастим прстеновима. Два пипка су обавезно много дужа и много еластичнија од свих осталих. Пијавке или усисни отвори на самим крајевима представљају неку врсту „руке“ овога створења.

Лигња Sepiotenthis lessoniana

Два најдужа пипка служе за хватање плена. Преосталих осам пипака служе за пренос хране до усног отвора, или да придрже плен док га лигња не изгрицка својом рожастом вилицом, смештеном око усног отвора у самој средини круга из кога израстају пипци.

Црвена лигња

Дубоко под плаштом, или кожом, налази се кречњаста израслина која веома личи на љуштуру. Та израслина је заменила праву љуштуру, чврст оклоп који је лигањ вероватно некада имао. Постоји иначе већи број разних врста лигања, од којих једна врста, такозвани џиновски лигањ, представља свакако највећег бескичмењака на нашој планети. Неки примерци овог џиновског лигња, који су пронађени у северном Атлантику, имали су дужину од 16 m, укључујући и пипке. Друга врста лигања, која такође спада у групу џинова, мери обично око 2,5 m.

Лигња, баш као и октопод и обична сипа, има способност да испушта течност која веома личи на мастило; од ње се замути вода у простору у коме се лигањ налази. Занимљиву подврсту лигања представља такозвана „фосфоресцентна лигња“, или „светлуцава лигња“, која испушта светлост. Светлосни органи овога лигња смештени су на самом плашту, по пипцима, у простору плашта, чак и око очију. Када их човек посматра ноћу, изгледају прекрасно. Друга врста лигања, звана „летећа лигња“, може да скаче изнад површине воде.

 

Јесте ли већ чули да…?

Каква је морска звезда?

Морска звезда спада у ред најзанимљивијих морских животиња. Наведимо и њене чудне сроднике — бодљикаве морске јежеве, морске краставце и змијуљасте морске звезде. Постоји више од 6.000 оваквих њених сродника, који су сви сврстани у разред назван Echinodermata, што значи „бодљокошци“.

Све врсте морских звезда и сви њени ближи и даљи сродници имају веома добро развијен нервни систем и систем за варење. Систем за варење у морске звезде простире се кроз свих пет кракова. Неки научници кажу да морске звезде треба поделити у три основне групе. Прва група обухвата крхке морске звезде, којима се сломе дугачки, змијасти краци када се нађу у опасности. Ти краци понекад могу бити дугачки од 20 до 25 cm. У другу групу би спадале перасте морске звезде чији краци, када њима машу, умногоме подсећају на малена перца. А трећу групу чине обичне морске звезде које нису дуже од петнаестак центиметара.

Морска звеза у јучном атлантику, Бразил

Чврста и кожаста опна морске звезде покривена је кратким бодљама. У средишту њеног тела са обе стране, и горе и на трбушном делу, налазе се кружна испупчења у облику дугмета. То су отвори помоћу којих морске звезде увлаче у себе или избацују из свога тела морску воду. Кружна испупчења са доње, трбушне стране представљају усни отвор. Очи су им смештене на врховима кракова и добро су заштићене бодљама.

Морска звезда Choriaster Granulatus велика 30 cm

Са унутрашње стране свих кракова простиру се жлебови који се завршавају пијавкама. Њима се морска звезда служи како за кретање тако и као органом за мирис односно њух. Морске звезде не могу брзо да се крећу овим мајушним израштајима — ножицама, али зато могу да их употребе за нешто много важније. Њима могу да држе шкољку док не попусти и не отвори се, а тада морска звезда избаци свој стомак кроз уста, опколи стомаком свој плен, залива га соком за варење и гута га тек када га делимично свари.

Пипци морске звезде

Морска звезда може да једе и једноставним уношењем хране у уста. Имају велику регенерациону моћ и надокнађују сломљене кракове. Могу чак и да поново израсту из једног јединог преосталог крака!

Јесте ли већ чули да…?

Да ли је медуза опасна?

Догоди се понекад, на великим плажама, да чувари нареде свима да одмах изађу из воде јер се појавила нека опасна врста медуза, каква је, на пример, „португалска крстарица“. Када погледате у медузу, тешко вам је поверовати да би она могла бити толико опасна.

Медуза изгледа као изврнут дубок тањир. Њени органи за варење налазе се испод „тањира“. Систем за варење завршава се једном цеви која се пружа из самог средишта наниже и на чијем се крају налазе уста. Медузини пипци, који висе са ивица обрнутог „тањира“ (плашта), служе за скупљање хране, али и за пливање, односно кретање кроз воду. Између пипака се налазе нервни центри и органи за осећај.

Тањирасти поклопац медузин саздан је од два танана слоја ткива, између којих се налази пиктијаста маса. Ако се медуза извади из воде, брзо се осуши, јер 98 процената састава њеног тела чини вода.

Медуза

Ако је медуза сасвим мала, не мора бити много опасна. Али када је велика, то је сасвим друга прича. Научници тврде да постоје медузе чије тањирасто тело има пречник од преко 3,5 m, а пипци достижу дужину од преко 30 m.

Медуза у акваријуму

И када би вас пипци једне такве медузе „обгрлили“, тешко да бисте уопште могли дисати, јер би вас њен „загрљај“ делимично паралисао. Представник највеће познате врсте медуза, назван „португалска крстарица“, убије и поједе за тили час и највећу скушу или локарду. И човека је у стању и те како да повреди. На обалама Аустралије живи једна врста медузе, такозвана „морска зоља“, која је усмртила многе људе.

Јато медуза

Код медузе су најопаснији њени пипци. Неки пипци су бодљикави и пробијају тело жртве. Те ћелије-бодље су у непосредној вези са отровним жлездама, чији отров убија или паралише жртву.

Јесте ли већ чули да…?

Да ли рибе чују?

Да ли и ви, кад кренете на пецање, идете на прстима до обале потока и избегавате разговор из страха да вам се рибе не поплаше и не побегну? Ако би вас рибе чуле, могле би побећи на неко безбедније место — јер рибе имају уши и чују. Уши риба су смештене у унутрашњости рибљег тела, нису спољни део тела, као у толиког броја других живих бића.

Многи од нас сматрају да рибе живе и без неких функција организма које иначе сматрамо неопходним за живот. Можда тако мислимо зато што су рибе животиње хладне крви. А можда и зато што нам је пецање омиљена забава и што желимо да верујемо како рибе и не знају шта се са њима догађа. Међутим, и рибе имају развијен нервни систем: ако их мучимо, оне пате, ако их повредимо, и те како осећају бол!

Рибе имају веома развијено чуло додира; укус и додир осећају својом кожом. Имају и два омања органа за мирис, смештена у ноздрвама које се налазе на глави.

И поред тога што су рибе животиње хладне крви, ни оне не могу без „горива“, као што не можемо ни ми. И њихово гориво је, наравно, храна. Унета храна сагорева у телу рибе и у свим њеним ткивима, те јој обезбеђује живот, растење и кретање.

Крвотоком се не спроводи само унета храна до сваког и најмањег рибљег органа, већ и кисеоник, који је неопходан за „сагоревање“ унете хране. Зато и срце у риба има потпуну функцију пумпе за одржавање потребне циркулације крви.

Наравно, рибе живе у толико различитим срединама да се једна врста разликује од друге по много чему. Тако, на пример, риба плућарица има и шкрге и плућа за удисање ваздуха! Рибе које живе у великим дубинама су слепе, али зато имају врло осетљиве пипке на глави. Неке живе у сланим водама, друге у слатким. А има их које искључиво живе на дну океана.

Да ли се сећате ове песмице! 🙂