Европа

Европа је један од седам континената који је више културно и политички него географски издвојен од Азије, што доводи до различитих погледа о границама Европе.

Физички и геолошки, Европа је потконтинент или велико полуострво које чине западни део Евроазије.

Границе Европе одређују Атлантски океан на западу, Северни ледени океан на северу, Средоземно море на југу и Кавказ, Кумо-маничка удолина и Црно море на југоистоку.

Источне границе Европе нису јасно одређене, али се традиционално врши подела дуж планине и реке Урал и Каспијског језера.

Европа је на претпоследњем месту у погледу површине, заузимајући око 10.390.000 km² или 2% површине Земље.Што се тиче броја становника, она је на трећем месту (Азија и Африка су веће) са популацијом од око 710.000.000 становника или око 11% светског становништва.

„Европа“ је име жене у грчкој митологији коју је отео Зевс у лику бика.

Ипак, мит не објашњава зашто је континент назван по њој.

У Грчкој се тај појам спомиње први пут у 6. веку п. н. е.

Изгледа да се у почетку тако звао континентални део Грчке северно од Коринтског залива, а затим и све земље северно од Средоземног мора.

Постоји и друго објашњење. Реч Европа првобитно се односила на грчко копно, тј. на Балканско полуострво, да би се касније под њом подразумевало цело копно северно од Средоземног мора.

Раширено је мишљење да сама реч Европа потиче од семитске речи ереб која значи залазак сунца. У складу с тим тумачењем древни народи су копно западно од Егејског мора називали Европа (тамо гдје залази сунце).

Европа има површину од 10 392 855 km², што је 7% светског копна.

Могло би се рећи да је Европа полуострво које се састоји од више мањих полуострва. Претежно је низијски, али има планинске ланце у унутрашњости, на северу и на југу. Главни планински ланац су Алпи, чији је највиши врх Мон Блан висок 4.807 m. Велике реке у средишњем делу су важни пловни путеви.

Европа углавном има умерену климу и равномерно распоређена четири годишња доба. Три главне климе су средоземна на југу, океанска на западу и северу и континентална у средишњем и источном делу. Осим тога, западни и северни део континента греје Голфска струја.

Европа се традиционално дели на пет географско-културних подручја:
Јужна Европа (обухвата земље Пиринејског, Апенинског и Балканског полуострва)
Источна Европа (обухвата републике европског дела бившег Совјетског Савеза)
Северна Европа (обухвата Данску, Скандинавију, Финску и Исланд)
Средња Европа (обухвата подунавске и алпске земље и земље Немачко-пољске низије)
Западна Европа (обухвата Британска острва, Француску, Монако и Бенелукс)

Европа има око 730 милиона становника. Густина насељености износи 32 становника по квадратном километру.

Главне религије: 55% католици, 25% протестанти, 13% православци и 7% муслимани.

Просечно животно доба: 68,3 године за мушкарце и 77 година за жене.

Већина европских језика има заједнички корен у индоевропској језичкој породици.

Језик који је највише утицао на остале јесте латински, који је прво био службени језик Римског царства, затим језик цркве, и напокон језик интелектуалаца, да би данас нестао као живи језик, али сачувао се као корен хиљада речи у свим европским језицима.

Највеће језичке породице Европе су словенски, германски и романски језици. Мање су угро-финска породица и енклаве језика чије је порекло много старије (грчки, баскијски, албански језик, итд.).

Ево линка игрица о Европи 🙂 :

http://www.sheppardsoftware.com/European_Geography.htm

За крај једна песмица о Европи 🙂

Уживајте 😉

Фејсбук страница ;)

Променио сам име сајта као што сте приметили 🙂

И направио сам фејсбук страницу која се зове Радозналци 😉

Ево линка фејсбук странице : http://www.facebook.com/Radoznalci?ref=stream :’)

Ледено доба

Ледено доба је геолошки период са значајним смањењем површинске и атмосферске температуре на Земљи, што за последицу има повећање леденог покривача на планети.

Ледена доба важан су део Земљинe прошлости у којем су настали многи геоморфолошки облици, биљне и животињске врсте, а напослетку и човек. У оно време ледена доба имала су утицај и важност за човеков живот, узроковала су миграције те распрострањеност живог света каквог ми данас познајемо.

Непосредно након ледених доба обликовали су се климатски појасеви попут данашњих.

Данас се лед налази у ледницима планинских предела или у леденим покривачима на северном и јужном полу.

Ако деци кажете ледено доба то ће их асоцирати на анимирани филм ледено доба 🙂

Ако желите да погледате најновији део леденог доба ево треилера.

A за моје најмлађе посетиоце једна игрица. 🙂

http://www.igresazivotinjama.com/ledeno-doba/

Клијање семена

ВЕЖБА :УСЛОВИ КЛИЈАЊА СЕМЕНА

Потребан материјал :

– пластичне чаше : 5 комада

– семе пасуља : 10 комада

– вата

– алуминијумска фолија

– вода

Поставка експеримента :

1 чаша : сипати мало воде у чашу , ставити вату затим ставити два пасуља тако да не додирују воду !

2 чаша : ставити два пасуља , без воде !!

3 чаша : сипати воде затим два пасуља ставити у воду

4 чаша : исто као у чаши број 1 само ставити алу – фолију преко чаше

5 чаша : исто као у чаши број 1 само ставити у фрижидер

АКО ВАМ НЕКЕ ЧАШЕ БУДУ НЕПРИЈАТНО МИРИСАЛЕ СТАВИТЕ ИХ НА ТЕРАСУ ИЛИ НАПОЉЕ !

AНАЛИЗА 🙂

ЧАША 1 : Семењача је мало пукла ,семе је променило боју,овде није успела да израсте биљка зато што је пасуљ у овој чаши имао светлост,а у процесу клијања нам није потребна светлост,али је зато имала влагу и топлоту,у због влаге је успела мало да пусти клицу.

ЧАША 2 : Ништа се није десило зато што семе није имало праве услове.Требала му је алу – фолија,влага и топлота.

ЧАША 3 : НИ овде биљка није успела да израсте али је зато пукла семењача од процеса бубрења.Биљка није успела да израсте зато што је имала превише воде и светлости који јој нису потрбни.Зато је имала топлоту.

ЧАША 4 : Чаша број 4 је успела.Израсла је биљка.То се десило зато што је семе имало праве услове.Имало је топлоту коју јој је обезбедила алу – фолија,а влагу натопљена вата.

ЧАША 5 : Клица је почела да се развија али је тај процес завршен.Зато што није било изложено топлоти,тј. биле је изложено на хладном,имала је влагу што јој је омогућило почетак клијања.

ПОЈАВА – ТАБЕЛА

ЧАША 1

ЧАША 2

ЧАША 4

ЧАША 5

После 8 – 9 дана све чаше сам ставио на терасу . Сутрадан је у свакој чаши осим у чаши број 2 израсла биљка . Покушајте и ви израшће вам пасуљ . Ево доказа . СЛИКЕ!

ЧАША 5

ЧАША 4

ЧАША 1

ЗАКЉУЧАК

Закључио сам да су од свих пет чаша четвртој чаши највише перијали услови које је имала,зато што је имала воду(влагу) и била је прекривена алу фолијом што су слично условима у земљи.У земљи има воде тј. минерала и топлоте.

ФБ

Драги моји читаоци ,

Ко има фејсбук , он може посетити моју нову страницу .

На њој ће бити разне фотографије , видео снимци ,занимљивости , . . . .

Надам се да ће вам се свима свидети . 🙂

Уживајте ! 😀

„Kraljice“ meda :)

Данас ће мо причатио пчелама :

На овом снимку можемо видети наше вредне пчеле како праве мед . Такође се прича о краљици пчела . Она излегне 25.ооо јаја дневно ! За цео свој живот она илегне 2.ооо.ооо јаја !!! :О

Ево једне песмице о меду 😉

За крај један квиз да проверимо шта смо научили 😉

PČELE - KVIZ

✿ CVET ✿

Cvet je preobraženi izdanak sa ograničenim rastenjem u čijim delovima dolazi do stvaranja gameta, njihovog spajanja, a potom obrazovanja semena i ploda. Cvet se uvek obrazuje u pazuhu lista [brakteja], na kraju osovine izdanka čime se njen rast završava. Nastaje razvićem iz pupoljka koji se sastoji od cvetne kupe [meristemsko tkivo] oko koje se nalaze zaštitni listići.

 Morfologija cveta
Kod većine biljaka cvetovi se nalaze na kraćoj ili dužoj cvetnoj dršci. Cvetna drška se pri vrhu proširuje u cvetnu ložu, koja može biti ravna, ispupčena ili udubljena. Cvetovi sa veoma kratkom cvetnom drškom ili oni bez nje su sedeći cvetovi.
Za cvetnu ložu pričvršćeni su delovi cveta: čašica, krunica, prašnici i tučak [tučkovi]. Čašični i krunični listići zajedno čine cvetni omotač [perijant]. Perijant može biti takav da su mu svi delovi jednaki [pr. kod lale gde su čašični listići isti kao krunični] ili da se krunica jasno razlikuje od čašice. Postoje cvetovi koji su bez perijanta pa se nazivaju goli cvetovi.

Listići čašice se uočavaju još dok je cvet u obliku pupoljka. Oni štite unutrašnje nežne delove cveta. Obično su čvrsti, zeleni sa debelim slojem voska i kutikule na površini. Pored zaštitne oni mogu imati i druge funkcije kao što su: 1. raznošenje plodova, kao npr. što kod maslačka obrazuju veliki broj dlačica pomoću kojih plodovi lebde u vazduhu i vetar ih nosi; 2. mogu da vrše fotosintezu; 3. kod cvetova koji nemaju krunične listiće oni preuzimaju njihovu ulogu [npr. kod kukureka] i tada su jarko obojeni.

Kod većine biljaka krunični listići su krupniji od čašičnih i živo su obojeni. Svojom bojom i mirisom oni primamaljuju insekte. Cvetovi koji se oprašuju vetrom imaju neuglednu i zakržljalu krunicu. Krunični listići mogu biti slobodni, pa se takav cvet naziva horipetalan, dok je onaj sa sraslim kruničnim listićima – simpetalan. U zavisnosti od toga koliko se ravni simetrije može postaviti kroz sredinu cveta, mogu se razlikovati aktinomorfni i zigomorfnicvetovi. Kroz središte aktinomorfnog cveta moguće je postaviti bezbroj ravni simetrije, dok je zigomorfan samo sa jednom ravni simetrije.

Krunični listići umesto hlorofila, uobičajenog lisnog pigmenta, sadrže neke druge pigmente kao što sukarotenoidi od kojih potiče njihova jarka boja. Svaka vrsta biljke ima cvetove prilično strogo određenih osobina, kao što su veličina, oblik, boja i raspored listića, što omogućuje polinatoru da prepozna vrstu koju treba da opraši. To je veoma važno jer će do oplođenja doći samo ako polen jednog cveta dođe na žig tučka cveta iste vrste.

 Prašnici su delovi cveta u kojima se obrazuje polenov prah [polenova zrna]. Skup svih prašnika jednog cveta naziva se andreceum. Cvetovi koji nemaju prašnike su jednopolni – ženski cvetovi, a oni koji imaju samo prašnike su jednopolni – muški cvetovi. Prašnik se sastoji od prašničkog konca [filamentum] i prašnice [antera]. Prašnički konac na vrhu nosi prašnicu. Prašnica se sastoji od dvepoluantere [theca], koje su međusobno razdvojene tkivom, spojnicom [konektiv]. Svaka teka ima po dve polenove kesice, u kojima se stvara polen. Polenovo zrno nastaje prvo mejotičkim, a zatim i mitotičkim deobama pa se kao rezultat toga stvara polenovo zrno koje ima dve ćelije: vegetativnu i generativnu. Zid polenovog zrna ima dva sloja intinu [unutrašnji] i egzinu [spoljašnji]. Na egzini se nalaze različite skulpture koje su specifične za svaku vrstu biljaka. Polen se oslobađa pucanjem zida antera, kao prah, svako zrno ispada posebno.

 Tučak je izgrađen od oplodnih listića koji su međusobno srasli, tako da u unutrašnjosti zatvaraju šupljinu. U toj šupljini, kao u vlažnoj komori, nalaze se semeni zameci. Funkcija tučka je da zaštiti semene zametke od isušivanja, što je, između ostalog, omogućilo skrivenosemenicama da žive u sušnim predelima.

Kod većine biljaka, na tučku se razlikuju tri dela: žig, stubić i plodnik. Žig je na vrhu tučka i često je hrapav i lepljiv pa se za njega lako lepe polenova zrna. Na žigu polenova zrna dobijaju podsticaj da klijaju u polenovu cev. Žig se naniže sužava u stubić kroz koji prolazi polenova cev na putu do plodnika. Stubićpostavlja žig u najpovoljniji položaj. Plodnik je donji, prošireni deo tučka u kome su smešteni semeni zameci. Tučak je izgrađen od jednog ili više oplodnih listića [karpeli]. Oplodni listići stvaraju i štite semene zametke. Skup svih oplodnih listića u jednom cvetu naziva se gineceum [gynoeceum]. Prema broju oplodnih listrića koji grade cvet razlikuju se dve osnovne vrste cvetova monokarpni i polikarpni.

U zavisnosti od položaja plodnika prema ostalim delovima cveta, razlikuju se natcvetni, sredcvetni i potcvetni plodnik. Natcvetni plodnik je kada su drugi delovi cveta pričvršćeni ispod njega.Sredcvetan plodnik opkoljava izdubljena cvetna loža koja ne srasta sa zidom plodnika. Potcvetan plodnik je opkoljen izdubljenom cvetnom ložom koja srasta sa njime, tako da su ostali cvetni delovi pričvršćeni iznad plodnika.

 Semeni zametak se razvija u plodniku i iz njega posle oplođenja nastaje seme. Deo plodnika za koga je pričvršćen [jedan ili više] semeni zametak naziva se placenta. Sastoji se od nucelusa [unutrašnji deo] i jedan ili dva omotača [integumenti] koji ga obavijaju. Integumenti ne zatvaraju potpuno nucelus, već na vrhu ostaje otvor – mikropila. U nucelusu se obrazuje embrionova kesica. Iz nucelusa se izdvoji jedna ćelija, koja se deli mejozom dajući haploidne ćelije. Jedro jedne od tih ćelija se dalje tri puta mitotički deli čime nastane 8 jedara. Jedra se grupišu tako da se na krajevima nalaze po tri, a u sredini su dva jedra. Oko jadara se obrazuju ćelijski zidovi tako da nastane 7 ćelija [jedna, ona u centru, je sa dva jedra]. Tri ćelije na jednom kraju embrionove kesice su antipode, tri na drugom grade jajni aparat [ajna ćelija i dve sinergide], a u sredini je ćelija sa dva jedra nazvana centralna ćelija embrionove kesice.

 Dvojno oplođenje cvetnica
Polenova zrna na različite načine dospevaju na žig tučka. Tu prvo upijaju vodu, a zatim luče proteine koji služe za prepoznavanje vrste [ti proteini izazivaju alergijske reakcije kod ljudi – polenska kijavica]. Ukoliko se polen nađe na cvetu druge vrste, tada on ne klija.

Polenovo zrno zatim klija u polenovu cev koja prodire kroz stubić tučka ka plodniku. Za to vreme se generativna ćelija podeli na dve spermatične ćelije. Polenova cev prolazi kroz mikropilu semenog zametka i spermatične ćelije se oslobađaju u embrionovoj kesici. Jedna spermatična ćelija se spoji sa jajnom ćelijom dajući zigot, a druga sa centralnom ćelijom. Tako, nastaju diploidan zigot[2n] i triploidna ćelija [3n], koja je posledica spajanja centralne ćelije [2n] i spermatične ćelije [n]. Deobom te triploidne ćelije nastaje endosperm, hranljivo tkivo za ishranu klice [embriona].

PESMICE  :)))))

Zimska briga za šapice

Izlaganje hladnom i suvom zimskom vremenu, snegu, ledu i kiši može izazvati ozlede šapice, suvoću i svrab kože naših ljubimaca, ali to na žalost nisu jedine opasnosti koje nam nosi zimsko vreme. Zimske šetnje mogu postati i vrlo opasne ako sredstva protiv zamrzavanja budu olizana sa golih šapica.

Tokom zime, sredstva koja se koriste protiv stvaranja leda na ulicama i trotoarima, mogu dovesti do problema za naše četvoronožne prijatelje, potencijalno uzrokujući probleme od bolnih šapica pa sve do interne toksičnosti. Vlasnici kućnih ljubimaca, koji provode vreme napolju u toku zime, trebalo bi da preduzmu dodatne mere predostrožnosti kako bi smanjili izloženost ovim opasnim agensima.

Sledite par saveta naših stručnjaka kako bi ste sprečili opasnosti koje na hladnom vremenu prete vašim ljubimcima:

Stalno izlaženje i ulaženje sa hladnog u topao suvi vazduh može izazvati svrab i perutanje kože. Održavajte vazduh u kući vlažnim i prosušite peškirom krzno vašeg ljubimca čim uđe unutra, posvećujući posebnu pažnju šapica i prostoru između prstiju.

Trimujte dlaku dugodlakih pasa kako biste smanjili prijanjanje ledenica, kristala soli i hemikalija za odleđivanje koje mogu oštetiti kožu vašeg ljubimca. Nemojte zanimariti dlaku između prstiju!

Ponesite peškir kada idete u duže šetnje i očistite eventualno iritirane šapice. Posle svake šetnje operite i osušite šapice vašeg ljudbimca kako biste otklonili led, so i hemikalije i proverite da li postoje ranice ili crvenilo na jastučićima šapica ili između prstiju.

Ne kupajte svog ljubimca previše često u toku hladnih dana. Prečesto kupanje može odstaniti neophodne masnoće i povećati šansu razvijanja suve, perutave kože. Ako vaš pas mora biti okupan, potražite blage, hidrantne šampone i obavezno dobro isperite dlaku vašeg ljubimca.

Oblačenje vašeg ljubimca u džemper ili kaputić, pomoći će održavanju telesne toplote i sprečiti isušivanje kože.

čizmice za pse pomažu da se smanji kontakt sa bolnim kristalima soli, otrovnim antifrizom i hemikalijama za otapanje leda.Takoðe mogu sprečiti zaglavljivanje peska i soli između golih prstiju šapice. Koristite bezbedne agense za odleðivanje kad god je moguće.

Utrljavanje vazelina u jastučiće šapica pre izlaska napolje zaštitiće šapice od soli i hemikalija. Takođe, vazelin će povratiti vlažnost šapica posle dobrog brisanja po povratku kući, i ubrzati zarastanje ranica.

Redovno četkanje vašeg ljubmca ne samo da odstranjuje mrtvu dlaku, već i stimuliše cirkulaciju krvi, poboljšavajući opšte stanje kože i dlake.

Ljubimci zimi troše dodatnu energiju na održavanje telesne temperature, što ponekad može izazvati dehidraciju. Hranite svog ljubimca malo više tokom hladnog vremena i uverite se da je voda za piće uvek dostupna, što će obezbediti dobru hidrataciju, i manje isušivanje kože.

Zapamtite, kada je napolju previše hladno za vas, verovatno je previše hladno i za vašeg ljubimca. Naši krzneni drugari treba da ostanu unutra koliko god je to moguće u toku zimskih meseci i nikada ih ne ostavljajte same u vozilima kad živa u termometru padne.

Фотографија

Фотографија је медиј добијен деловањем светлости на површину која је осетљива на светлост. Фотографија може постојати у физичком облику (на папиру, стаклу, лиму,…) или у електронском облику (на заслону екрана, пројектовањем на одређену подлогу,…). Истим називом се означава техничка делатност и уметничка дисциплина.

Порекло .  .  .  .  .  .

Назив фотографија (скован од од грчких речи фотос и графеин) уистину је први употребио Француз Херкил Флоранс 1833. приликом описивања свог открића сликања помоћу светлости, али његов изум није био тада обелодањен (него тек век и по доцније – 1977!) па јавност у то време није сазнала за тај назив. Понегде се може прочитати да немачка историографија приписује прву употребу назива фотографија немачком астроному Јохану Медлеру (25. фебруар 1839), али остала светска историографија то аргументовано оспорава. Наиме, званично је први унео у јавност назив фотографија (тј. цртање помоћу светлости) енглески астроном и физичар Џон Хершел, 4. фебруара 1839. године, три недеље пре Медлера.

Области стварања у фотографији

• УМЕТНИЧКА ФОТОГРАФИЈА (највиши степен стварања у области фотографије),
• НАУЧНА ФОТОГРАФИЈА (научне анализе, форензика,…),
• КОМЕРЦИЈАЛНА ФОТОГРАФИЈА (фотожурнализам, мода, индустрија, маркетинг, фото радње,…),
• АМАТЕРСКА ФОТОГРАФИЈА (хоби, без профита).

Пионири фотографије

Најранију фотографију природе начињену уз помоћ светлости и камере опскуре добио је 1826. године Француз Нисефор Нијепс. Он је употребио металну плочу премазану течним раствором битумена (асфалта) и изложио у камери опскури. Експозиција је трајала 8 сати. Та фотографија (популарно названа “Поглед на голубарник”) сачувана је, а открио ју је 1952. године историчар фотографије Хелмут Гернсхајм у заоставштини једног ботаничара из 19. века коме је Ниепс поклонио тај примерак приликом боравка у Лондону 1827. године.

Француски сликар панорама и позоришног декора (сценографија) Луј Манде Дагер усавршио је Нијепсов поступак – са којим је претходно склопио уговор о усавршавању – уневши у процес соли сребра и добио прве фотографије на посребреној плочи 1837. године. Две године касније, 19. августа 1839. Дагерово усавршено откриће је званично објављено пред француском Академијом наука и поклоњено свету под називом дагеротипија. Тај дан се сматра рођенданом фотографије. Дагер је посребрену плочу излагао јодној пари, а невидљиву слику учинио видљивом тако што ју је развијао (изазвао) у пари живе и фиксирао у раствору натријум сулфита (тј. кухињске соли). Дагеротипије су биле уникати и могле су се посматрати само под одређеним углом.

Енглез Вилијам Хенри Фокс Талбот је независно започео своје опите 1835. године када је добио прве фотографске минијатуре на папиру. Он је применио другачији поступак који је назвао калотипија (гр. лепи отисак). Касније, под притиском своје породице и јавности променио му је назив у талоботипија. Талбот је у амеру опскуру уносио папир препариран сребрним хлоридом и тако добијао негатив, од кога се, просветљавањем (тј. копирањем) могао добити неограничен број позитива. Тиме је постављен принцип негатив-позитив на коме почива савремена фотографија. Талбот је изнео у јавност своје откриће у Лондону, само неколико месеци после Дагера.

Усавршавање подлоге и емулзије

Крајем четврте деценије дошло је до уношења стакла као подлоге за фотографски негатив (откриће Ниепс де Сен Виктора из 1847), а 1857. Фредерик Скот Арчер употребио је колодијумску емулзију као носиоца фотоосетљивог слоја. Захваљујући колодијумској, тзв. мокрој плочи фотографија је постала приступачнија, па је започео њен продор у све гране живота. Године 1871. Енглез Ричард Лич Медокс објавио је могућност производње тзв. суве плоче на бази желатинске емулзије. Тим открићем, а нарочито увођењем целулоидног филма као носача емулзије (Џорџ Истем, 1888.) започиње раздобље индустријске производње фотографског материјала.

Почетни развој фотографије у боји

Сва претходно поменута открића одвијају се на подручју црно-беле фотографије. Прве опите са бојом извео је француски музичар Луј Дик Дорон око 1868-69. Мада је добио неке примерке фотографија у боји (а сачувана је ”Поглед на Ангулем”, 1877) поступак је био заметан, сложен за извођење и није имао већег одјека у јавности. За продор фотографије у боји заслужна су браћа Огист и Луј Лимијер , 1904. Они су изумели поступак са обојеним зрнцима кромпировог скроба (Аутохром) и то је први практично применљив поступак за фотографију у боји, уведен у фотографску праксу 1907. године. Међутим, до шире примене боје у фотографији долази после 1930. са усавршавањем филма у боји, најпре од немачког произвођача Агфа, затим и од америчког Кодака. Наредно велико откриће на том пољу је тренутна полароид-фотографија (изум Едвина Ланда, 1947.) којом се непосредно после снимања добија готов позитив.

ЗА КРАЈ НЕКОЛИКО СЛИКА ГРАДОВА 🙂

ЛОНДОН – ВЕЛИКА БРИТАНИЈА

ВЕНЕЦИЈА – ИТАЛИЈА

ПЕКИНГ – КИНА

ПАРИЗ – ФРАНЦУСКА

СОЛУН – ГРЧКА

Top 10

WWF je objavio spisak sa deset najugroženijih vrsta u 2010. godini. Ove, kao i mnoge druge vrste suočene su sa sve većom pretnjom istrebljenja zbog uništenja staništa, krivolova i pretnji koje izazvivaju klimatske promene.

“Preostalo nam je vrlo malo vremena u kom možemo da delujemo da bi povratili neke od najveličanstvenijihh životinja na planeti sa ivice istrebljenja” rekao je dr Ričard Dikson, Direktor WWF Scotland.
”Pozivamo sve ljude koji žele da žive u svetu sa tigrovima, polarnim medvedima i pandama da donesu odluku u 2010. godini da pomognu da se očuvaj ove neverovatne i ugrožene vrste pre nego što bude kasno”.

© Staffan Widstrand / WWF

Tigrovi

• Rezultati najnovijih istraživanja ukazuju na to da je u divljini preostalo samo 3200 tigrova (Panthera tigris).
• Tigrovi se danas mogu naći na samo 7% njihovog prvobitnog areala, koji je umanjen za 40% u toku poslednjih deset godina.
• Nastavak seče šuma i bujanje krivolova uskoro može dovesti populacije tigrova širom Azije do iste sudbine kao i podvrste tigra sa Jave i Balija, koje već isčezle. Tigrovi su predmet lovokradica jer se njihovi delovi tela koriste u tradicionalnoj azijskoj medicini, dok je njihovo krzno veoma cenjeno.
• Takođe, porast nivoa mora kao posledica klimatskih promena, preti staništima mangrove u kojima se nalazi ključna populacija tigrova u Sundarbansu Bangladeša i Indije.

© WWF / David Jenkins

Polarni medvedi

• Polarni medved (Ursus maritimus) je simbol prvih žrtava gubitka staništa zbog klimatskih promena.
• Uvršten kao ugrožena vrsta u nacionalnom zakonu Sjedinjenih Američkih Država, većini populacija polarnog medveda pretiće izumiranje tokom sledećeg veka ako se trend zagrevanja na Arktiku nastavi sadašnjim tempom.

© WWF / Steven Kazlowski/www.lefteyepro.com

Morževi

• Beringovo i Čukotsko more su dom za populaciju morževa iz Tihog okeana (Odobenus rosmarus divergens), još jedne žrtve klimatskih promena.
• U septembru 2009. godine, 200 mrtvih morževa je primećeno na obali Čukotskog mora na severozapadnom delu Alaske.
• Ove životinje koriste plutajuće sante leda za odmaranje, rađanje i odgajanje mladunaca, kao i za zaštitu od grabljivica.
• Zbog topljenja arktičkog leda, ove populacije morževa doživljavaju znatan gubitak staništa, zbog čega su američke vlasti u septembru 2009. godine opravdano uvrstile morža na spisak ugroženih vrsta kroz nacionalnu legislativu.

© Michel Gunther / WWF-Cannon

Magelanovi pingvini

• Nekada ugroženi samo u slučaju izlivanja nafte sa tankera, Magelanovi pingvini (Spheniscus magellanicus) su sada ugroženi nedostatkom ribe, koje se zbog zagrevanja okeanskih struja nalaze dalje nego obično, što primorava ove ptice da plivaju sve dalje da bi pronašle hranu.
• Dvanest od sedamnest vrsta pingvina trenutno trpi ubrzan pad populacija.
• U 2009. godini, par stotina Magelanovih pingvina je isplivalo na plažama Rio de Žaneira, većina znatno neuhranjena ili već mrtva. Naučnici veruju da su promene u morskim strujama ili temperaturama, koje su vezane za klimatske promene, mogući razlog za njihovo putovanje od više hiljada kilometara, severnije od svojih tradicionalnih gnezdišta na južnom rtu Argentine.

© © WWF-Canon / Roger LeGUEN

Kožasta morska kornjača

• Najveća morska kornjača i jedan od najvećih reptila današnjice, kožasta morska kornjača (Dermochelys coriacea) opstala je kao vrsta više od sto miliona godina, ali joj sada preti izumiranje.
• Poslednja istraživanja vezana za brojno stanje populacija ukazuje na negativan trend, pogotovo u Тihom okeanu gde se jedva nalazi 2300 primeraka odraslih ženki, što čini populaciju kožaste morske kornjače u Tihom okeanu najugroženijom populacijom morskih kornjača na svetu.
• Populacije kožaste morske kornjače u Atlantskom okeanu su stabilnije, ali naučnici predviđaju i njihov pad zbog velikog broja odraslih primeraka koji stradaju u ribarskim mrežama iako nisu ciljana vrsta ribarskih flota, tzv. bycatch.
• Takođe, porast nivoa mora i više temperature na Atlantskim plažama predstavljaju nove pretnje po morske kornjače. Temperatura u gnezdu znatno utiče na pol mladunaca, a sa trendom rastućih temperatura sve je manje mužijaka među morskim kornjačama.

© Brian J. Skerry / National Geographic Stock / WWF

Atlantska tuna

• Atlantska tuna (Thunnus thynnus), čiji prostrani areal obuhvata zapadni i istočni Atlantski okean, kao i Mediteran, glavni je sastojak najskupljeg sušija i sašimija u Japanu.
• Populacija Atlantske tune je pred kolapsom i ovoj vrsti ozbiljno preti istrebljenje u slučaju da se ne zaustavi neodrživi industrijski izlov ove ribe. Privremena zabrana međunarodne trgovine ovom vrstom dozvoliće da se populacije ove prekomerno izlovljene vrste oporave. WWF poziva, restorane, kuvare, prodavce i potrošače da prestanu da služe, pripremaju, kupuju, prodaju i jedu ovu ugroženu vrstu sve dok populacije ove neverovatne ribe ne pokažu znak oporavka.

© Martin HARVEY / WWF-Canon

Istočna planinska gorila

• Naučnici smatraju da je istočna planinska gorila (Gorilla beringei beringei) kritično ugrožena podvrsta gorile, sa samo 720 živih primeraka u divljini.
• Više od 200 primeraka žive u Nacionalnom parku Virunga, koji se nalazi u istočnom delu Demokratske Republike Kongo, i graniči se sa Ruandom i Ugandom. Građanski rat se odvijao u područjima u neposrednoj blizini Nacionalnog parka, a gorile su često bile predmet krivolova i uništavanja staništa.
• Napori za očuvanje ove vrste uspeli su da povećaju populaciju gorila u NP Virunga za 14% u poslednjih 12 godina, dok su populacije planinskih gorila na drugoj lokaciji, u neprohodnoj Bwindi šumi u Ugandi porasle za 12% u toku poslednje decenije.
• Uprkos ovom uspehu, sudbina planinskih gorila ostaje neizvesna.

© Kevin Schafer / WWF-Cannon

Monarh leptir

• Svake godine milioni monarh leptira (Danaus plexippus) migriraju iz severne Amerike da prezime u Meksiku. Dobro očuvane i zaštićene šume borova i jela su neophodne za opstanak ove vrste leptira tokom zime, što s smatra i ugroženim biološki fenomenom.
• Zaštita staništa za razmnožavanje u SAD i Kanadi je takođe ključno u očuvanju migracije ove vrste, jedne od najizuzetnijih prirodnih fenomena na planeti.
• WWF, u sradanji sa Meksičkim Fondom za očuvanje prirode, napravio je novotarsku strategiju za očuvanje i zaštitu staništa koje monarh leptiri koriste da prezimljavanje u Meksiku, tako da su leptiri zaštićeni od vremenskih ekstrema i drugih pretnji.
• WWF takođe pomaže lokalnim zajednicama da uzgajaju sadnice koje bi se nakon izvesnog vremena sadile u rezervatu za leptire, stvarajući u isto vreme novi izvor prihoda i štiteći vrlo bitna staništa.

© Mike Griffiths / WWF-Cannon

Javanski nosorog

• Sa statusom “kritično ugrožen” na Crvenoj listi Međunarodne Unije za zaštitu prirode (2009) – IUCN Red List (2009), Javanski nosorog (Rhinoceros sondaicus) smatra se jednom od najugroženijih vrsta krupnih sisara na svetu, sa samo dve populacije koje opstaju u divljini i ukupnim brojem životinja manjim od 60.
• Ugrožen zbog veoma visoke cene delova svog tela na crnom tržištu, koji se koriste u tradicionalnoj azijskoj medicini, Javanski nosorog je doveden do ivice istrebljenja i izmenom prirodnog šumskog staništa u poljopriredno zemljište.
• Dresirani psi tragači koriste se u pronalaženju tragova najugroženije podvrste Javanskog nosoroga (Rhinoceros sondaicus annamiticus) u Vijetnamu, za koju se veruje da postoji samo dvanaest primeraka. Pronađeni uzorci se analizuju da bi se bolje proučio odnos polova i da bi se procenilo da li ova mala populacija uopšte ima šanse za opstanak.

© Bernard DE WETTER / WWF-Canon

Velika panda

• Fragmentacija šumskih staništa velike pande (Ailuropoda melanoleuca) u planinskim oblastima na jugozapadu Kine je stvorilo određen broj manjih izolovanih populacija
• WWF se aktivno bavi zaštitom pandi već skoro tri decenije kroz rad sa kineskom vladom na zaštiti staništa kroz stvaranje rezervata i pomaganja lokalnim zajednicama da manje zavise od šumskih resursa.
• Više od pola staništa u kojima pande žive nalaze se pod zaštitom, a koridori se uspostavljaju da bi se povezale odvojene populacije pandi. Ali preostalih 1600 primeraka pandi u prirodi još uvek živi u preko 20 geografski različitih područja, a pošto je razvoj infrastrukture i dalje je u porastu, preostaje još mnogo posla na zaštiti ove vrste.