ФБ

Драги моји читаоци ,

Ко има фејсбук , он може посетити моју нову страницу .

На њој ће бити разне фотографије , видео снимци ,занимљивости , . . . .

Надам се да ће вам се свима свидети . 🙂

Уживајте ! 😀

„Kraljice“ meda :)

Данас ће мо причатио пчелама :

На овом снимку можемо видети наше вредне пчеле како праве мед . Такође се прича о краљици пчела . Она излегне 25.ооо јаја дневно ! За цео свој живот она илегне 2.ооо.ооо јаја !!! :О

Ево једне песмице о меду 😉

За крај један квиз да проверимо шта смо научили 😉

PČELE - KVIZ

Zimska briga za šapice

Izlaganje hladnom i suvom zimskom vremenu, snegu, ledu i kiši može izazvati ozlede šapice, suvoću i svrab kože naših ljubimaca, ali to na žalost nisu jedine opasnosti koje nam nosi zimsko vreme. Zimske šetnje mogu postati i vrlo opasne ako sredstva protiv zamrzavanja budu olizana sa golih šapica.

Tokom zime, sredstva koja se koriste protiv stvaranja leda na ulicama i trotoarima, mogu dovesti do problema za naše četvoronožne prijatelje, potencijalno uzrokujući probleme od bolnih šapica pa sve do interne toksičnosti. Vlasnici kućnih ljubimaca, koji provode vreme napolju u toku zime, trebalo bi da preduzmu dodatne mere predostrožnosti kako bi smanjili izloženost ovim opasnim agensima.

Sledite par saveta naših stručnjaka kako bi ste sprečili opasnosti koje na hladnom vremenu prete vašim ljubimcima:

Stalno izlaženje i ulaženje sa hladnog u topao suvi vazduh može izazvati svrab i perutanje kože. Održavajte vazduh u kući vlažnim i prosušite peškirom krzno vašeg ljubimca čim uđe unutra, posvećujući posebnu pažnju šapica i prostoru između prstiju.

Trimujte dlaku dugodlakih pasa kako biste smanjili prijanjanje ledenica, kristala soli i hemikalija za odleđivanje koje mogu oštetiti kožu vašeg ljubimca. Nemojte zanimariti dlaku između prstiju!

Ponesite peškir kada idete u duže šetnje i očistite eventualno iritirane šapice. Posle svake šetnje operite i osušite šapice vašeg ljudbimca kako biste otklonili led, so i hemikalije i proverite da li postoje ranice ili crvenilo na jastučićima šapica ili između prstiju.

Ne kupajte svog ljubimca previše često u toku hladnih dana. Prečesto kupanje može odstaniti neophodne masnoće i povećati šansu razvijanja suve, perutave kože. Ako vaš pas mora biti okupan, potražite blage, hidrantne šampone i obavezno dobro isperite dlaku vašeg ljubimca.

Oblačenje vašeg ljubimca u džemper ili kaputić, pomoći će održavanju telesne toplote i sprečiti isušivanje kože.

čizmice za pse pomažu da se smanji kontakt sa bolnim kristalima soli, otrovnim antifrizom i hemikalijama za otapanje leda.Takoðe mogu sprečiti zaglavljivanje peska i soli između golih prstiju šapice. Koristite bezbedne agense za odleðivanje kad god je moguće.

Utrljavanje vazelina u jastučiće šapica pre izlaska napolje zaštitiće šapice od soli i hemikalija. Takođe, vazelin će povratiti vlažnost šapica posle dobrog brisanja po povratku kući, i ubrzati zarastanje ranica.

Redovno četkanje vašeg ljubmca ne samo da odstranjuje mrtvu dlaku, već i stimuliše cirkulaciju krvi, poboljšavajući opšte stanje kože i dlake.

Ljubimci zimi troše dodatnu energiju na održavanje telesne temperature, što ponekad može izazvati dehidraciju. Hranite svog ljubimca malo više tokom hladnog vremena i uverite se da je voda za piće uvek dostupna, što će obezbediti dobru hidrataciju, i manje isušivanje kože.

Zapamtite, kada je napolju previše hladno za vas, verovatno je previše hladno i za vašeg ljubimca. Naši krzneni drugari treba da ostanu unutra koliko god je to moguće u toku zimskih meseci i nikada ih ne ostavljajte same u vozilima kad živa u termometru padne.

Top 10

WWF je objavio spisak sa deset najugroženijih vrsta u 2010. godini. Ove, kao i mnoge druge vrste suočene su sa sve većom pretnjom istrebljenja zbog uništenja staništa, krivolova i pretnji koje izazvivaju klimatske promene.

“Preostalo nam je vrlo malo vremena u kom možemo da delujemo da bi povratili neke od najveličanstvenijihh životinja na planeti sa ivice istrebljenja” rekao je dr Ričard Dikson, Direktor WWF Scotland.
”Pozivamo sve ljude koji žele da žive u svetu sa tigrovima, polarnim medvedima i pandama da donesu odluku u 2010. godini da pomognu da se očuvaj ove neverovatne i ugrožene vrste pre nego što bude kasno”.

© Staffan Widstrand / WWF

Tigrovi

• Rezultati najnovijih istraživanja ukazuju na to da je u divljini preostalo samo 3200 tigrova (Panthera tigris).
• Tigrovi se danas mogu naći na samo 7% njihovog prvobitnog areala, koji je umanjen za 40% u toku poslednjih deset godina.
• Nastavak seče šuma i bujanje krivolova uskoro može dovesti populacije tigrova širom Azije do iste sudbine kao i podvrste tigra sa Jave i Balija, koje već isčezle. Tigrovi su predmet lovokradica jer se njihovi delovi tela koriste u tradicionalnoj azijskoj medicini, dok je njihovo krzno veoma cenjeno.
• Takođe, porast nivoa mora kao posledica klimatskih promena, preti staništima mangrove u kojima se nalazi ključna populacija tigrova u Sundarbansu Bangladeša i Indije.

© WWF / David Jenkins

Polarni medvedi

• Polarni medved (Ursus maritimus) je simbol prvih žrtava gubitka staništa zbog klimatskih promena.
• Uvršten kao ugrožena vrsta u nacionalnom zakonu Sjedinjenih Američkih Država, većini populacija polarnog medveda pretiće izumiranje tokom sledećeg veka ako se trend zagrevanja na Arktiku nastavi sadašnjim tempom.

© WWF / Steven Kazlowski/www.lefteyepro.com

Morževi

• Beringovo i Čukotsko more su dom za populaciju morževa iz Tihog okeana (Odobenus rosmarus divergens), još jedne žrtve klimatskih promena.
• U septembru 2009. godine, 200 mrtvih morževa je primećeno na obali Čukotskog mora na severozapadnom delu Alaske.
• Ove životinje koriste plutajuće sante leda za odmaranje, rađanje i odgajanje mladunaca, kao i za zaštitu od grabljivica.
• Zbog topljenja arktičkog leda, ove populacije morževa doživljavaju znatan gubitak staništa, zbog čega su američke vlasti u septembru 2009. godine opravdano uvrstile morža na spisak ugroženih vrsta kroz nacionalnu legislativu.

© Michel Gunther / WWF-Cannon

Magelanovi pingvini

• Nekada ugroženi samo u slučaju izlivanja nafte sa tankera, Magelanovi pingvini (Spheniscus magellanicus) su sada ugroženi nedostatkom ribe, koje se zbog zagrevanja okeanskih struja nalaze dalje nego obično, što primorava ove ptice da plivaju sve dalje da bi pronašle hranu.
• Dvanest od sedamnest vrsta pingvina trenutno trpi ubrzan pad populacija.
• U 2009. godini, par stotina Magelanovih pingvina je isplivalo na plažama Rio de Žaneira, većina znatno neuhranjena ili već mrtva. Naučnici veruju da su promene u morskim strujama ili temperaturama, koje su vezane za klimatske promene, mogući razlog za njihovo putovanje od više hiljada kilometara, severnije od svojih tradicionalnih gnezdišta na južnom rtu Argentine.

© © WWF-Canon / Roger LeGUEN

Kožasta morska kornjača

• Najveća morska kornjača i jedan od najvećih reptila današnjice, kožasta morska kornjača (Dermochelys coriacea) opstala je kao vrsta više od sto miliona godina, ali joj sada preti izumiranje.
• Poslednja istraživanja vezana za brojno stanje populacija ukazuje na negativan trend, pogotovo u Тihom okeanu gde se jedva nalazi 2300 primeraka odraslih ženki, što čini populaciju kožaste morske kornjače u Tihom okeanu najugroženijom populacijom morskih kornjača na svetu.
• Populacije kožaste morske kornjače u Atlantskom okeanu su stabilnije, ali naučnici predviđaju i njihov pad zbog velikog broja odraslih primeraka koji stradaju u ribarskim mrežama iako nisu ciljana vrsta ribarskih flota, tzv. bycatch.
• Takođe, porast nivoa mora i više temperature na Atlantskim plažama predstavljaju nove pretnje po morske kornjače. Temperatura u gnezdu znatno utiče na pol mladunaca, a sa trendom rastućih temperatura sve je manje mužijaka među morskim kornjačama.

© Brian J. Skerry / National Geographic Stock / WWF

Atlantska tuna

• Atlantska tuna (Thunnus thynnus), čiji prostrani areal obuhvata zapadni i istočni Atlantski okean, kao i Mediteran, glavni je sastojak najskupljeg sušija i sašimija u Japanu.
• Populacija Atlantske tune je pred kolapsom i ovoj vrsti ozbiljno preti istrebljenje u slučaju da se ne zaustavi neodrživi industrijski izlov ove ribe. Privremena zabrana međunarodne trgovine ovom vrstom dozvoliće da se populacije ove prekomerno izlovljene vrste oporave. WWF poziva, restorane, kuvare, prodavce i potrošače da prestanu da služe, pripremaju, kupuju, prodaju i jedu ovu ugroženu vrstu sve dok populacije ove neverovatne ribe ne pokažu znak oporavka.

© Martin HARVEY / WWF-Canon

Istočna planinska gorila

• Naučnici smatraju da je istočna planinska gorila (Gorilla beringei beringei) kritično ugrožena podvrsta gorile, sa samo 720 živih primeraka u divljini.
• Više od 200 primeraka žive u Nacionalnom parku Virunga, koji se nalazi u istočnom delu Demokratske Republike Kongo, i graniči se sa Ruandom i Ugandom. Građanski rat se odvijao u područjima u neposrednoj blizini Nacionalnog parka, a gorile su često bile predmet krivolova i uništavanja staništa.
• Napori za očuvanje ove vrste uspeli su da povećaju populaciju gorila u NP Virunga za 14% u poslednjih 12 godina, dok su populacije planinskih gorila na drugoj lokaciji, u neprohodnoj Bwindi šumi u Ugandi porasle za 12% u toku poslednje decenije.
• Uprkos ovom uspehu, sudbina planinskih gorila ostaje neizvesna.

© Kevin Schafer / WWF-Cannon

Monarh leptir

• Svake godine milioni monarh leptira (Danaus plexippus) migriraju iz severne Amerike da prezime u Meksiku. Dobro očuvane i zaštićene šume borova i jela su neophodne za opstanak ove vrste leptira tokom zime, što s smatra i ugroženim biološki fenomenom.
• Zaštita staništa za razmnožavanje u SAD i Kanadi je takođe ključno u očuvanju migracije ove vrste, jedne od najizuzetnijih prirodnih fenomena na planeti.
• WWF, u sradanji sa Meksičkim Fondom za očuvanje prirode, napravio je novotarsku strategiju za očuvanje i zaštitu staništa koje monarh leptiri koriste da prezimljavanje u Meksiku, tako da su leptiri zaštićeni od vremenskih ekstrema i drugih pretnji.
• WWF takođe pomaže lokalnim zajednicama da uzgajaju sadnice koje bi se nakon izvesnog vremena sadile u rezervatu za leptire, stvarajući u isto vreme novi izvor prihoda i štiteći vrlo bitna staništa.

© Mike Griffiths / WWF-Cannon

Javanski nosorog

• Sa statusom “kritično ugrožen” na Crvenoj listi Međunarodne Unije za zaštitu prirode (2009) – IUCN Red List (2009), Javanski nosorog (Rhinoceros sondaicus) smatra se jednom od najugroženijih vrsta krupnih sisara na svetu, sa samo dve populacije koje opstaju u divljini i ukupnim brojem životinja manjim od 60.
• Ugrožen zbog veoma visoke cene delova svog tela na crnom tržištu, koji se koriste u tradicionalnoj azijskoj medicini, Javanski nosorog je doveden do ivice istrebljenja i izmenom prirodnog šumskog staništa u poljopriredno zemljište.
• Dresirani psi tragači koriste se u pronalaženju tragova najugroženije podvrste Javanskog nosoroga (Rhinoceros sondaicus annamiticus) u Vijetnamu, za koju se veruje da postoji samo dvanaest primeraka. Pronađeni uzorci se analizuju da bi se bolje proučio odnos polova i da bi se procenilo da li ova mala populacija uopšte ima šanse za opstanak.

© Bernard DE WETTER / WWF-Canon

Velika panda

• Fragmentacija šumskih staništa velike pande (Ailuropoda melanoleuca) u planinskim oblastima na jugozapadu Kine je stvorilo određen broj manjih izolovanih populacija
• WWF se aktivno bavi zaštitom pandi već skoro tri decenije kroz rad sa kineskom vladom na zaštiti staništa kroz stvaranje rezervata i pomaganja lokalnim zajednicama da manje zavise od šumskih resursa.
• Više od pola staništa u kojima pande žive nalaze se pod zaštitom, a koridori se uspostavljaju da bi se povezale odvojene populacije pandi. Ali preostalih 1600 primeraka pandi u prirodi još uvek živi u preko 20 geografski različitih područja, a pošto je razvoj infrastrukture i dalje je u porastu, preostaje još mnogo posla na zaštiti ove vrste.

Šta je tuga?

Tuga je emocionalni odgovor na gubitak nečeg važnog. Reči „bol“ i „slomljeno srce“ se često koriste da se opiše ovo osećanje. Bilo da ste izgubili voljenu osobu, kućnog ljubimca ili neki drag predmet, možda čak i način života (gubitak posla, razvod, promene u zdravstvenom stanju), normalno je da ćete osećati neki stepen tuge.

Preruranjena tuga nastaje kada ste svesni da će uslediti gubitak, možete je osetiti kada znate da vam je neko blizak bolestan ili znate da će umreti. I deca i odrasli su skloni preuranjenoj tugi. Deca osećaju svaku promenu u odnosu među roditeljima i najgore što može da se desi je razvod. Ova vrsta tuge vas sprema za nadolazeći gubitak i uz nju možete dosta sazreti.

Šta je tugovanje?

Tugovanje je proces navikavanja i promena, prilagođavanja koje dolaze nakon gubitka, a gubitak voljenog zbog smrti je još poznat pod nazivom žalost ili ucveljenost. U zavisnosti od toga ko ste i kakav je gubitak, tugovanje je sasvim lično iskustvo i niko ne oseća boj na isti način.

Takođe, ne postoji normalan ili očekivani period trajanja. Postoje ljudi koji se naviknu i prihvate promene u roku od samo nekoliko dana ili nedelja, dok drugi pate godinama, pogotovo ako im se život radikalno promenio i gubitak bio iznenadan.

Koji su najčešći simptomi tugovanja?

U početku možete osećati samo šok, zatim jad, bes, krivicu pa anksioznost. Čak je normalno i ako osećate olakšanje ili sreću. Gubitak je veoma kompleksan fenomen kada su sve emocije pomešane (znate ponekad na sahrani da se nasmejete ili da imate potrebu da zapevate). U procesu snalaženja i prilagođavanja možete zapasti i u depresiju, možete biti previše uzbuđeni a možete biti i bezvoljni do potpunog emotivnog utrnuća.

Ovo ružno osećanje se može preneti i na vaše telo. Možete patititi od nesanice, oslabiti imuni sistem ili zadobiti neko psihosomatsko oboljenje. Ako patite od hroničnih bolesti, tugovanje može znatno pogoršati stanje.

Kako se boriti sa tugom?

Potrebna vam je društvena podrška i morate voditi računa o sebi a najbitnije je da se ubedite da vreme zaista leči sve. Ako vam se stanje ne popravi za nedelju ili dve dana, potražite pomoć terapeuta bola jer vam može pomoći da skratite period žalosti. Ako ne možete normalno da funkcionišete jer ste zapali u depresiju ili ste previše anksiozni, porazgovarajte sa lekarom. Terapija razgovorom ili lekovima vam može značajno skratiti period oporavka i vratiti vam veru u život.

Zašto idemo u školu?

Bryan Caplan, jedan od najboljih ekonomista nove generacije, školovan na Berkeleyu i Princetonu, kaže da ima previše školovanja. Slažem se i jedva čekam da knjiga koju Caplan piše o tome izađe.

Račun je prost. Ljudi ni deca uglavnom ne vole školu. Obrazovanje ne doprinosi ekonomskom rastu — specijalizovana nauka da, ali široko prinudno obrazovanje ne. Za razliku od praktičnog obrazovanja koje je lična investicija, široko obrazovanje nije ništa više od zadovoljstva ili hobija. Zato nema smisla prisiljavati ljude da rade to što neće.

Postoji jednostavan način utvrđivanja koliko je obrazovanja optimalno. Kao i kod automobila ili čačkalica, to je onoliko koliko bi pojedinci bili spremni da kupe na slobodnom tržištu, kada država ne bi subvencionisala obrazovanje. Tada bi kupovali ono obrazovanje koje nam je potrebno i viškova ne bi bilo. Da u osnovnoj i srednjoj školi nisam bio prinuđen da čitavih 6 godina učim hemiju koja me uopšte nije interesovala i o kojoj posledično, danas ne znam ništa, to vreme bih uložio u nešto pametnije. Možda bih sada bio bolji ekonomista.

U SAD je situacija malo bolja nego u Evropi jer se obrazovanje delimično plaća. Zato je tamo manje suvišnog školovanja, dok je željeno obrazovanje bolje — po pravilu je istovremeno lakše i upotrebljivije. Bolje i za one koji neće i za one koji hoće da idu u školu.

A šta je to ljubav?

Ljubav je emocija, ali i motiv (strast, potreba, težnja), čija je glavna odlika snažna naklonost subjekta prema nekom privlačnom predmetu, pojavi ili biću. Ljubav prema drugoj osobi uključuje osećanje nežne privrženosti, zaokupljenost njenom ličnošću, zainteresovanost za njene potrebe, želje i misli, nesebičnu brigu za njenu sreću i strasnu želju da odnosi budu što prisniji. Udaljenost ili privremena razdvojenost od voljenog objekta može da rasplamsa osećanje ljubavi.

Postoje, u zavisnosti od objekta, brojne vrste ljubavi: roditeljska, partnerska, sinovljeva, religiozna,narcistička, bratska itd. Potreba za ljubavlju može biti neurotička, sadistička, mazohistička. U psihoanalizi označava libidinalnu strast, istovremeno nežnu, bestelesnu, s jedne, ali i telesnu, čulnu, s druge strane; infantilnu i zrelu; normalnu i abnormalnu, koja je uvek usmerena ka pribavljanju intenzivnog zadovoljstva. Sigmund Frojd (Freud) osećanju ljubavi pristupa sa razvojnog gledišta. Prvi vid ljubavi je primarni narcizam. Sa uspostavljanjem odnosa prema objektima, ego će nastojati da se svakog prijatnog objekta domogne i unese ga u sebe.

Tek u pubertetu, spajanjem čulne i nežne komponente (koje su razdvojene zabranom incesta još u ranom detinjstvu), nastaje normalna, zrela ljubav. Po Erihu Fromu (Fromm), ljubav je „jedini zdravi i zadovoljavajući odgovor na problem ljudskog postojanja“, a zrela ljubav zadovoljava osnovnu ljudsku potrebu za povezanošću sa drugima, uz očuvanje identiteta ličnosti. Ljubav kao „doživljaj pojačane vitalnosti i moći“, koja pojedinca ispunjava radošću, nema svoj koren u biološkoj, već u psihološkoj potrebi čoveka da reši problem svoje egzistencije.

Bitne komponente ljubavi su davanje, briga, odgovornost, poštovanje i poznavanje. Ako pokušavate da definišete vaš odnos sa partnerom, uzmite u obzir ove (ali i ne samo ove) elemente i pokušajte sagledati da li su i u kojoj meri oni prisutni u vašem odnosu. Nedostatak ili manja prisutnost nekog od ovih elemenata ne znači da ljubav ne postoji, ali to može da znači da ona ne postoji u svojoj sveobuhvatnosti kako je shvataju pisci, pesnici i drugi umetnici ili stvaraoci koji se tom temom bave.

Ljubav je osećaj prijatnosti i prisustvu voljene osobe.

O ljubavi su rekli:

Erich Fromm

• „Ako je osoba sposobna produktivno voljeti, ona voli i sebe; ako voli samo druge, tada uopste nije sposobna voleti.“

• „Bogat nije onaj ko puno ima, već ko puno daje.“

• „Je li ljubav umetnost? Tada zahteva znanje i napor!“

• „Koliko zaručenih ili tek venčanih parova sanja o blaženstvu svoje ljubavi koja će im se desiti u budućnosti, premda se upravo u ovom trenutku počinju dosađivati. Ovo je u skladu s opstim stavom karakterističnim za modernog čovjeka. On živi u prošlosti ili budućnosti, ali ne u sadašnjosti.“

• „Ljubav je aktivna briga za život i razvitak osobe koju volimo.“

• „Ljubav je jedini zadovoljavajući odgovor na problem ljudske egzistencije.“

• „Ljubav je umeće; dobro naučiti ovo umeće najvažnija je stvar na svetu.“

• „Ljubav nije primarno odnos prema određenoj osobi; to je stav, orijentacija bića prema svetu kao celini, ne prema jednom objektu ljubavi.“

• „Ljubav nije rezultat seksualnog zadovoljenja, već je seksualno zadovoljenje rezultat ljubavi.“

• „Ljubav prema bespomoćnom, ljubav prema siromašnom i strancu, početak su bratske ljubavi.“

• „Ljubav, tj. ostajanje u ljubavi, a ne zaljubljenost, je svestan i odlučan čin volje, umeće, koje moramo savladati kao svako drugo umeće, kao umeće drvodelstva ili umeće muzike. I zahteva brigu, odgovornost, respekt i znanje.“

• „Moderni čovek živi u obmani da zna što želi, dok u stvari želi ono što se od njega očekuje da želi.“

• „Najveća čovekova zadatak u životu je roditi samoga sebe.“

• „Nezrela ljubav kaže: Volim te jer te trebam. Zrela ljubav kaže: Trebam te jer te volim.“

• „Paradoksalno, sposobnost da se bude sam, uvet je da se bude sposoban voleti.“

• „Poticaj svake psihologije: upoznaj samoga sebe.“

• „Za većinu ljudi danas, pojam ljubavi podrazumeva da vas neko voli, a ne da ste vi sposobni da volite.“

Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi na kojoj je sve lepo,
to je da u odnosu prema onome koga volimo nijedna naša mana ne dolazi
do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama izcezava, a ono što je dobro
ustostrucuje se.
Andric

Voleti znaci u tudoj sreci naci svoju sopstvenu.
K.Lajbnic

Ima jedan divan nevidljiv svijet,a to je onaj sto ga zaljubljeni u srcu nose.
V.Igo

Ljubav je jedna strast koja nece da zna ni za prošlost ni za sadašnjost.
Balzak

Ljubav nije nikakva zagonetka,jer smo je vec sto puta rešili. Naprotiv,
ona je zgodna odgonetka,
koju svaki put ponovo zamrsimo,da bi smo uživali u njenom rešavanju.

Ljubav ! Citava knjiga u jednoj reci,celi okean u jednoj suzi,
sedam nebesa u jednom pogledu,
vihor u jednom uzdahu,grom u jednom dodiru,hiljadu godina u jednom trenu.“
Tuper

Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav.
R.Tagore

Prava ljubav koja pociva na plemenitim motivima,traje vecno,cini vas lepim i u starosti.
P.Ovidije

Svesti citav svemir samo u jednu osobu – to je ljubav.
V.Igo

… velika ljubav proizilazi iz velikog saznanja voljene stvari, a ako je
malo poznajes, malo ces je, ili je uopste neces moci voleti.
Leonardo da Vinci

Od neiskusne zene zavodnik najvise nauci.
Kazanova

Svi smo mi rezultat ljubavi i zanosa.
Bajron

22.mart – Svetski dan voda

Voda je temelj zivota i osnovni sastojak svakog zivog bica.Organizacija Ujedinjenih nacija je pre desetak godina proglasila 22. mart za Svetski dan voda, s namerom da istakne njenu vaznost i ogranicavajucu ulogu u razvoju. Blizimo se vremenu kada ce potreba za vodom premasiti zalihe. Nakon toga nuzno prestaje razvoj, zapocinju borbe za vodu, a postoji cak i opasnost od medjudrzavnih ratova.Broj stanovnika na nasoj planeti ubrzano se povecava, potrebe za vodom jos i brze, a njena kolicina se ne menja.

Do 2025. godine dve trecine covecanstva osetice ozbiljan nedostatak vode. Procene strucnjaka kazu da oko 1,1 milijardi ljudi nema pristup pijacoj vodi, a 2,5 milijardi nema obezbedjene elementarne sanitarne uslove.Sest hiljada dece mladje od pet godina svakog dana umire od bolesti prouzrokovanih zagadjenom vodom,a više od pet miliona ljudi godisnje, što je deset puta više nego broj poginulih u svim ratovima godišnje na svetu.

Neke cinjenice i statistike

– 6.000 ljudi u svetu dnevno umre od dijareje!
– Kolicina zagadjene vode je veca nego u basenima 10 najvecih svetskih reka!
– Od 1970. godine do 1998. godine uništili smo 30% prirode na planeti.Takođe se za to vreme udvostručila potrošnja hrane i vode, a 50% tekućih voda je trajno uništeno.
– Kvalitet vode u Srbiji i Crnoj Gori nije meren, a nasa zemlja je 47 od 180 drzava, rangiranih po kolicini vodnih resursa u svetu.
– Kod nas je koncentrisano vise od 20 % svetskih rezervi slatke vode
– Ruska Federacija, koja u nedirnutom obliku poseduje gotovo cetvrtinu svetskih korisnih iskopina i 20 % slatke vode, u stanju je cak i da podeli svoje rezerve. Tamo, u malo naseljenom Sibiru, nalazi se i prirodni fenomen – najveci u svetu rezervoar pijace vode vrhunskog kvaliteta – dubokovodno jezero Bajkal
– Coveku je neophodno minimum 50 litara vode dnevno – za piće, pranje, kuvanje i sanitarije. Ipak, još 1990. godine milijardu ljudi na planeti nije imalo taj minimum.
– Najkvalitetniju vodu imaju:
Finska
Kanada
Novi Zeland
Velika Britanija
Japan
Norveska
Rusija
Juzna Koreja
Svedska
Francuska
– U našem sunčevom sistemu voda, u obliku leda, je pronađena:
* na Mesecu,
* na planetama Merkuru, Marsu, Neptunu, i Plutonu,
* na planetarnim satelitima, kao što su Triton i Evropa.
– Samo jedna baterija ili ulje iz motornog vozila, bačeni na zemljište dovoljni su da trajno zatruju izvor pijaće vode.
– Prema nalazima stručnjaka (USEPA) jedan litar prosutog otpadnog motornog ulja zagadimilion litara vode. Kako u Srbiji ne postoji sistem za propisno zbrinjavanje i postupanje sa otpadnim motornim uljima, skoro celokupna količina prosipa se u okruženje, dok se u razvijenom svetu ono reciklira

Srbija nema dovoljno vode za pice!

Poseban problem predstavlja zagadjenje podzemnih voda. Ova zagadjenja jednim delom uzrokuje poljoprivreda – zbog koriscenja vestackog djubriva i otpadne voda iz seoskih naselja.

Veliki problem predstavlja i posledica zagadjenja voda sa neuredjenih deponija. Voda i otpad povezani su neraskidivo i pogubno. Svaki otpad pre ili kasnije dospeva do podzemnih voda zagadjujuci je. To je dugotrajan i ljudskom oku skriven proces.

Srbija ce pre ili kasnije osetiti posledice ovakve nebrige za otpad. Brojni izvori bice zagadjeni, mozda za koju godinu ili kasnije, ali je sigurno da ovakav nemar trajno ugrozava nase vodene zalihe. Vodu je od otpada moguce zastititi jedino izgradnjom deponija s kontrolisanom odvodom. Uredjenih deponija u Srbiji gotovo i da nema!

Ionako lose stanje voda ugrozavaju zastarele tehnologije u fabrikama i nerazumni ljudski postupci.
Beograd svu otpadnu vodu, kroz 20 izliva, ispusta direktno u Dunav i Savu, bez ikakvog preciscavanja. Za izgradnju postrojenja za preciscavanje otpadnih voda Beograda potrebna je investicija od nekoliko stotina miliona evra.

U Srbiji je sve manje i manje zdrave izvorske vode. Strucnjaci smatraju da je glavni razlog u nekontrolisanoj seci suma i da se spas nalazi u planskom posumljavanju, povrsinskim akumulacijama, malim branama i zastiti izvorista reka. Pretpostavlja se da je bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine i koriscenje municija sa „osiromasenim uranijomom“ zagadilo neke od izvora kraskih voda i vrela u juznoj Srbiji.

Agencije Republike Srbije SIEPA prodala je 300 najvećih izvora u Srbiji stranim korporacijama doživotno, iako su strateški neophodni.

Svugde je praksa da se voda kao nacionalno blago prodaje na korišćenje koncesijama (obično na 20 godina), dok su sadašnji ministri prodali izvore kao trajno vlasništvo.

Najveca nestasica pitke vode u istoriji, procenjuju UN

Nedostatak politicke volje doveo je do toga da je svet suocen sa najvecom do sada zabelezenom krizom snabdevanja vodom, istice se u nedavno objavljenom izvestaju Ujedinjenih nacija, prenosi BBC. Izvestaj upozorava na mogucnost da sredinom ovog veka cak sedam milijardi ljudi bude suoceno sa nedostatkom vode ukoliko se ne preduzmu hitne mere. Rec je o najvecoj do sada sacinjenoj studiji o kolicinama pitke vode koje svet ima na raspolaganju.

Predvidjanja UN su prilicno mracna. U izvestaju se istice da ce se izvori vode stalno smanjivati zbog porasta broja stanovnistva, zagadjenja i klimatskih promena. U narednih dvadeset godina, prosecna kolicina vode kojom ce ljudi raspolagati biti manja za trecinu. Preciscavanje otpadnih voda je kljucno. Svakog dana se u reke, jezera i vodene tokove baca sest miliona tona otpada.

Najveci deo raspolozive pitke vode koristi se za navodnjavanje i proizvodnju hrane. Veliki deo toga mogao bi da se sacuva, kazu Ujedinjene nacije, ukoliko bi se za navodnjavanje koristile preciscene otpadne vode.

NEMA RAZLOGA ZA OPTIMIZAM.

NEMA RAZLOGA ZA PESIMIZAM.

POSTOJE SVI RAZLOZI DA SE DELUJE ODMAH!

Sta mozemo i moramo da ucinimo s vodom?

Da je Stitimo i stedimo. Svaki dan, na svakom mestu i u svakoj prilici. Ono sto nama izgleda malo i nebitno danas, nekome drugom ce u buducnosti mnogo znaciti. I danas se mnogo ljudi bori sa nedostatkom vode.Ključ je kako rukujemo vodom i to je problem, koji treba da nam bude prioritet.

Svetski dan borbe protiv side!

Šta je AIDS / sida

AIDS je medicinsko stanje koje nastaje usled oštećenja  koje prouzrokuje HIV i prirodne sposobnosti organizma da se brani od izazivača bolesti.

 

AIDS/sida su skraćenice nastale slaganjem početnih slova punog naziva bolesti na engleskom (Acquired Immunodeficiency Syndrome) i francuskom jeziku (Syndrome de l’immunodéficience Acquise), a u prevodu na srpski znače: Sindrom stečenog gubitka imuniteta.

 

Sindrom – znači da je to skup više različitih bolesti, infekcija i/ili simptoma, znakova bolesti.

Stečen – znači da se niste rodili sa tim (ne nasleđuje se), već ste se zarazili tokom života.

Gubitak Imuniteta – znači da dolazi do postepenog gubitka odbrambenih sposobnosti vašeg tela da se bori sa izazivačima bolesti.

 

Šta je HIV?

 

 

HIV je skraćenica od Virus Humane Imunodeficijencije.

Virus – Virusi su mikroorganizmi koji nisu sposobni da se samostalno razmnožavaju, rastu, stvaraju svoje proteine, niti da obavljaju metaboličke procese van ćelije domaćina. Zato zaraze ćelije organizma u kojima prave sopstvene kopije. Ćelija domaćina tada proizvodi delove virusa i radi u njegovu korist, a ne proizvodi materije koje su njoj neophodne za normalan rad. To u domaćinu dovodi do patološkog stanja – bolesti.

Humani – Ljudski. Ova reč naglašava da se ovim virusom mogu zaraziti samo ljudi i da se prenosi isključivo među ljudima. HIV se ne prenosi sa ljudi na životinje ili biljke i obrnuto. Prenos virusa dešava se samo preko kontakta sa telesnim tečnostima osobe koja ima HIV.

Imunodeficijencija – ova reč je složenica od dve reči i to: imunitet (otpornost) i deficijencija (nedostatak) i odnosi se na smanjenje ili gubitak sposobnosti imunskog (odbrambenog) sistema organizma da nas brani od izazivača različitih bolesti.

 

Kako se HIV prenosi ?

• Putem nezaštićenog seksualnog kontakta sa HIV pozitivnom osobom, tj. seksualnog kontakta bez upotrebe kondoma; analnog (koji je najrizičniji jer prilikom njega često dolazi do krvarenja), vaginalnog i oralnog seksa (ulazna mesta su sluznice vagine, vulve, penisa, rektuma ili usta) bez obzira na pol seksualnog partnera – bilo da je u pitanju seks sa partnerom suprotnog pola (heteroseksualni odnos) ili istog pola (homoseksualni odnos)
• Kontaktom sa zaraženom krvlju – korišćenjem zajedničkog (nesterilnog) pribora za ubrizgavanje droga i drugih supstanci, tetoviranjem i pirsingom nesterilnim priborom, tuđim brijačima, krvnim bratimljenjem i u svim ostalim slučajevima kada se dolazi u kontakt sa zaraženom krvlju.
• Sa HIV pozitivne majke na dete u toku trudnoće, porođaja i dojenja.

HIV se nalazi u svim telesnim tečnostima, ali u dovoljnoj količini da bi se neko zarazio ima ga u krvi, vaginalnom sekretu, spermi, presemenoj tečnosti, majčinom mleku i moždanoj tečnosti.

 

Kako se HIV ne prenosi?

 

• Poljupcem i preko pljuvačke,
• Rukovanjem ili grljenjem ,
• Preko znoja ili suza,
• Kašljanjem ili kijanjem,
• Korišćenjem zajedničkog pribora za jelo ili piće,
• Korišćenjem zajedničkog kupatila, peškira ili toaleta,
• U gradskom prevozu,
• Preko životinja ili ubodom insekta,
• Boravkom u istoj prostoriji (stan, kancelarija, škola…),
• Korišćenjem istog telefona, kompjutera,
• Spavanjem u istom krevetu,
• Putem urina ili fekalija.

 

Koliko vremena prođe dok HIV ne dovede do AIDS-a?

 

AIDS ili sida je poslednji stadijum HIV infekcije. Kada broj CD4 limfocita padne ispod kritičnog nivoa i/ili kada se pojave oportunističke infekcije, nastupa stadijum AIDS- a. Bez uzimanja lekova HIV infekcija obično napreduje do side u proseku od deset godina.

Antiretrovirusni lekovi produžavaju period trajanja HIV infekcije i odlažu ulazak u fazu side. Sigurno je da upotreba lekova produžuje život, a koliko, to zavisi od osobe do osobe i od mnogo različitih faktora u vezi sa lečenjem i načinom života

 

Lečenje

 

Za lečenje HIV infekcije koriste se posebni lekovi koji se nazivaju antiretrovirusni ili ARV lekovi (nazvani tako zbog toga što je HIV retrovirus). Obično se u isto vreme uzima nekoliko ovih lekova pa se ova terapija naziva i kombinovana antiretrovirusna terapija. Takođe se naziva i trojna terapija ili HAART (visoko aktivna antiretrovirusna terapija). Terapija baš zato i deluje jer se u isto vreme protiv virusa bori kombinacija tri i/ili više lekova.

Ova terapija ne dovodi do definitivnog izlečenja HIV infekcije, ali itekako ima značaja. Sa ARV lekovima se postiže da HIV infekcija postane hronična bolest sa kojom se duže i normalno živi i da se pritom očuva kvalitet življenja. ARV terapija usporava umnožavanje virusa, sprečava napade na zdrave CD4 ćelije te samim tim zaustavlja dalje propadanje imunskog sistema i omogućava njegovo obnavljanje.

 

HIV/AIDS činjenice i mitovi

 

Osobe koje žive sa HIV-om  izgledaju baš kao i svi ostali.

Širom sveta, postoje razni mitovi o HIV-u i AIDS-u. Ovde su neki od najčešćih:

• „Morali bi da popijete čašu inficirane pljuvačke da bi se zarazili“. – Ovo je tipičan mit. HIV se nalazi u pljuvački, ali u premalim količinama da bi se neko zarazio. Ako biste i popili određenu količinu inficirane pljuvačke ne biste se inficirali. Do sada je evidentiran samo jedan slučaj prenosa HIV-a  putem poljubca, u odnosu na milione drugih poljubaca. U tom slučaju, oba partnera se imala izuzetno teško krvarenje desni.

• “Seks s devicom može izlečiti HIV”. – Ovaj mit je uobičajan u nekim delovima Afrike, i potpuno je neistinit.  Mit je rezultirao mnogim silovanjima mladih devojaka i dece od strane HIV pozitivnih muškaraca, koji su često prenosili infekciju na njihove žrtve. Silovanje ne može izlečiti HIV i to je ozbiljno krivično delo širom sveta.

• „To se događa  samo gay muškarcima/crncima/mladima, itd.“. – Ovaj mit je lažan. Većina ljudi koji su se inficirali HIV-om nisu smatrali da bi se to moglo dogoditi  njima, i nisu bili u pravu.

• “HIV može proći kroz lateks” – Neki ljudi su širili glasine da je virus  toliko mali da  može proći kroz “rupe” u lateksu koji se koristi za izradu kondoma.

Istorija i prvi slučaj HIV/AIDS-a

 

Poreklo AIDS-a i HIV-a zbunjivalo je naučnike otkada se bolest prvi put pojavila u ranim osamdesetim godinama prošlog veka. Više od dvadeset godina ovo je  predmet žestoke rasprave i uzrok bezbroj argumentacija. Šta je istina? Odakle dolazi AIDS?

Prvi prepoznati slučaj AIDS-a se dogodio u SAD-u početkom 1980-ih. Kod niza gej muškaraca u New Yorku i Kaliforniji odjednom su počele da se razvijaju retke  oportunističke infekcije i karcinomi koji su bili tvrdoglavo otporni na bilo koji tretman. U to vreme AIDS još nije imao naziv, ali je brzo postalo očigledno da su svi ljudi koji su bili pogođeni patili od istog sindroma.

HIV, virus humane imunodeficijencije, je otkriven ubrzo posle toga. Dok su neki bili inicijalno protiv priznavanje veze, postoji jasan dokaz da HIV uzrokuje AIDS. Dakle, kako bi se pronašao izvor AIDS-a, potrebno je potražiti poreklo HIV-a, i saznati kako, kada i gde je HIV počeo da uzrokuje bolest kod ljudi.

 

KAKO JE HIV NASTAO?

Kakav  je tip virusa HIV?

 

HIV je spori virus (lentivirus), koji kao i svi virusi ove vrste napada imuni sistem. Spori virusi  su deo većeg skupa virusa poznatog kao retrovirusi. Ime „lentivirus“ doslovno znači spori virus,  zato što je potrebno dugo vremena za stvaranje bilo kakve nuspojave u telu. Oni su pronađeni u nekoliko različitih životinja, uključujući mačke, ovce, konje i drugu stoku. Međutim, najzanimljiviji lentivirus u odnosu na istragu o poreklu HIV-a je imunodeficijentni virus kod primata (Simian Immunodeficiency Virus, u daljem tekstu SIV) koji pogađa majmune.

Sada je opšte prihvaćeno da je HIV potomak imunodeficijentnog virusa kod primata jer određene crte SIV-a imaju velike sličnosti sa HIV-1 i HIV-2, dva tipa HIV-a. Tip HIV-2, na primer, odgovara  SIV-u, crta tog virusa nađena je u jednoj vrsti majmuna autohtonoj u zapadnoj Africi. Druga pandemijska crta virusa koji je više virulentan, poznat kao HIV-1, bio je do danas teže odredljiv. Do 1999. godine, njegova najbliža kopija je identifikovana kao SIVcpz, imunodeficijentni virus pronađen kod šimpanzi. Međutim, ovaj virus još uvek ima značajne razlike u odnosu na HIV.

 

Šta se dogodilo 1999. godine?

U februaru 1999. godine, grupa istraživača sa Univerziteta Alabama objavili su da su našli tip SIV-a koji je bio gotovo identičan HIV-u tipa 1. Ova posebna crta identifikovana u zamrznutom uzorku uzetog iz podgrupe šimpanze poznate kao Pan troglodytes troglodytes (P. t. troglodytes), koji je bio uobičajan u zapadno-centralnoj Africi. Istraživači pod vođstvom Paul Sharp-a sa Notingam Univerziteta i Beatrice Hahn sa Univerziteta Alabama načinili su otkriće tokom desetogodišnje studije u vezi sa poreklom virusa. Oni su tvrdili da ovaj primer dokazuje da su šimpanze izvor HIV-1, te da je virus u nekom trenutku prešao sa šimpanze na ljude. Njihovi konačni nalazi objavljeni su dve godine kasnije u magazinu Nature (Priroda). U ovom članku oni su zaključili da su divlje šimpanze bile zaražene istovremeno sa dva različita imunodeficijentna virusa koji su mešanjem formirali treći virus koji je mogao da pređe  na druge šimpanze, i znatno više, bio je sposoban da zarazi ljude i pruzrokuje AIDS. Ova dva različita virusa pratila su SIV koji je inficirao majmune.

Oni veruju da je hibridizacijom kod šimpanzi koji su bili zaraženi sa obe crte SIV-a prouzrokovana smrt dve manje vrste majmuna. Takođe su zaključili da sve tri grupe HIV-a dolaze od SIV-a pronađenih kod P. t. Troglodytes i da svaka grupa reprezentuje odvojeni prenos sa šimpanze na ljude.

Kako je HIV mogao da pređe sa jedne vrste na drugu?

 

Već je odavno bilo poznato da neki virusi mogu da pređu sa jedne vrste na drugu. U stvari, činjenica je da su šimpanze dobile SIV od druge dve vrste primata pokazuje kako je lako moguće preneti virus. Kao i same životinje, ljudi su isto osetljivi.  Prenos virusa između ljudi i životinja se naziva zoonoza.

Slede neke od najčešćih teorija kako se zoonoza dogodila, i kako je SIV postao HIV kod ljudi:

Teorija „Lovac“

 

Najčešće prihvaćena teorija je “lovac”. U ovom scenariju, SIVcpz se prebacio na ljude kao rezultat ubijanja šimpanzi zbog ishrane ili se njihova krv koristila za posekotine i rane kod lovaca. Normalno je da se telo lovca borilo protiv SIV-a ali u nekoliko navrata virus se adaptirao kod svog novog ljudskog domaćina i postao HIV-1. Činjenica je da je nekoliko različitih tipova HIV-a svaki sa neznatno različitim genetičkim osobinama (od kojih je najčešći HIV-1) podržava ovu teoriju: svaki put kada bi prešao sa šimpanze na čoveka virus bi se razvio na malo drugačiji način unutar njegovog tela i na taj način je mogao da proizvede neznatnu razliku u tipu virusa.

Članak objavljen u The Lancet (2004 godine), takođe, pokazuje  kako se transfer odvijao sa primata na lovce i kako se i dalje pojavljuje, čak i danas. U uzorku od 1099 osoba u Kameronu, otkriveno je deset (1%) koji su zaraženi sa Simian Foamy Virus (u nastavku teksta SFV), bolest za koju se kao i za SIV prethodno smatralo da inficira samo primate. Za sve ove infekcije veruje se da su stečene putem konzumiranja mesa majmuna. Otkrića kao što je ovo doveli su do poziva za direktnu zabranu lova kako bi se sprečilo da majmunski virus prelazi na ljude.

Neke druge, kontraverzne teorije smatrale su da se HIV preneo putem medicinske intervencije. Jedna posebno medijski propraćena ideja je da je polio vakcina odigrala ulogu u prenosu virusa. U svojoj knjizi The River (Reka), novinar Edward Hooper sugeriše da se HIV može pratiti ispitivanjem oralne polio vakcine zvane Chat, obzirom da je data jednom milionu ljudi u Kongu, Ruandi i Urundi kasnih pedesetih godina prošlog veka. Da bi se reprodukovala polio vakcina bi trebalo da se uzgaja u živim tikivima, njegovo uverenje je da je Chat odrastao u bubrežnim ćelijama uzetih od lokalnih šimpanzi zaraženih SIVcmz. To je kako je on tvrdio moglo rezultirati kontaminacijom vakcine sa SIV, a veliki broj ljudi je kasnije zaraženo sa HIV-1.

Mnogi ljudi su osporavali ovu teoriju i insistirali na tome da lokalne šimpanze nisu bile zaražene tipom SIV koji je tesno povezan sa HIV-om. Pored toga, vakcina izgleda kao nedovoljna da uzrokuje infekciju kod većine ljudi (SIV/HIV treba da bude direktno u krvotoku da bi se uzrokovala infekcija – usta i grlo deluju kao dobra prepreka za virus).

U febrauru 2000. Wistar Institut u Filadelfiji (jedan od izvornih proizvođača Chat vakcine)  objavio je da je otkrio u u svojim prodavnicama jednu flašicu za polio vakcine koje se koriste kao deo programa. Vakcina je kasnije analizirana u aprilu 2001 i objavljeno je da nema tragova kako HIV-a tako ni SIV-a.

Druga analiza potvrdila je da su samo majmunske bubrežne ćelije koje ne mogu biti inficirane SIV-om ili HIV-om korišćene za pravljenje Chat vakcine. Ovo ukazuje da teorija ostaje nedokazana. Činjenica je da je teorija bazirana na samo jednom tipu u nekoliko različitih grupa HIV-a, takođe, sugeriše da je prenos morao da se dogodi i na druge načine, a tu je i činjenica da je HIV, izgleda, egzistirao u ljudima pre sprovedene vakcinacije.

Teorija kontaminacije iglom

Ovo je proširena verzija originalne “lovac” teorije. U pedesetim godinama prošlog veka korišćenje plastičnih špriceva postalo je uobičajeno u celom svetu kao jeftin i sterilan način davanja lekova. Međutim, afrički zdravstveni profesionalci koji rade na medicinskim programima konstatovali su da bi velike količine potrebnih špriceva bile izuzetno skupe. Stoga je verovatno da je jedan špric bio korišćen za veći broj pacijenata, bez sterilizacije između upotrebe. Na ovaj način bi se brzo prenosile virusne čestice (iz krvi lovaca na primer) sa jedne na drugu osobu, stvarajući ogroman potencijal za mutaciju virusa i replikaciju u svakom novom pojedincu koji ga je uneo, čak iako SIV od originalno zaražene osobe nije još pretvoren u HIV.

Teorija kolonijalizma

Kolonijalizam ili teorija „Srce mraka“, je jedna od najnovijih teorija koja je ušla u raspravu. To je opet teorija zanovana na „lovac“ pretpostavki, ali temeljnije objašnjava kako je originalna infekcija mogla da dovede do epidemije. Prvi put je predložena 2000. godine od strane Jim Moore-a, američkog stručnjaka za ponašanje primata,  koji je objavio nalaze u časopisu Istraživanje AIDS-a i Humanih Retrovirusa.

Tokom devetnaestog i početkom dvadesetog veka, veliki deo Afrike je bio pod upravom kolonijalnih sila. U oblastima, kao što je Francuska Ekvatorijalna Afrika i Belgijski Kongo, kolonijalna vladavina je bila surova, i mnogi afrikanci su bili prisiljeni da rade u radnim kampovima, gde su sanitarni uslovi bili loši, hrana slaba a fizički zahtevi ekstremni. Ovi faktori mogli su biti dovoljni za stvaranje oboljevanja kod bilo koga, tako da je SIV mogao lako da se infiltrira kod radne snage i kada oslabi imuni sistem da pređe u HIV.    A možda je zalutala bolesna šimpanza mogla da bude izvor hrane za radnike?

Mnogi takođe smatraju da je moguće da se u vakcinaciji protiv velikih boginja (sa ciljem poboljšanja zdravlja radne snage) korišćene nesterilne inekcije, i da su mnogi od ovih radnih kapova zapošljavali prostitutke kako bi radnici bili zadovoljni, stvarajući brojne mogućnosti za progresivno prenošenje virusa. Veliki broj radnika je mogao da umre i pre nego što su se razvili prvi simptomi AIDS-a, i za one koji su se razboleli ne bi se sumnjalo da je to nešto različito od već poznatih bolesti koje pogađaju populaciju na tom prostoru. Čak i ako je identifikovan, svi dokazi (uključujući medicinske zapise) koji su postojali u radnim kampovima uništavali su se kako bi se prikrila činjenica da je 50% lokalnog stanovništva ubijeno u radnim kampovima.

Jedan konačni faktor, autor teorije, koristi kao podršku, a to je da su radni kampovi oformljeni u vremenu kada se veruje da je HIV prešao na ljude – u ranom periodu dvadesetog veka.

Teorija zavere

Neki kažu da je HIV u stvari deo teorije zavere tj. da je napravljen veštačkim putem. Nedavna istraživanja sprovedena u Sjedinjenim američkim državama kao primer navode identifikovanje značajnog broja Afroamerikanaca koji veruju da je HIV veštački stvoren u skopu biološkog ratovanja, dizajniran da se istrebi veliki broj crnaca i homseksualaca.

Mnogi kažu da se to dogodilo pod pokroviteljstvom Američkog saveznog specijalnog programa za kancer (SCVP), verovatno uz pomoć CIA.

Povezano sa ovom teorijom je uverenje da se virus širio (ili namerno ili nenamerno) preko hiljada ljudi širom sveta putem programa inokulacije kožice, kod gej muškaraca ili putem vakcine protiv Hepatitisa B.

Nijedna od ovih teorija ne može biti definitivno dokazana, dokazi dati unazad su obično bili bazirani na pogađanjima i spekulacijama. Takođe, često se ignorišu jasne veze između SIV-a i HIV-a i činjenica da je virus identifikovan kod ljudi još 1959. godine.

KADA JE HIV NASTAO?

 

U poslednjih nekoliko godina postalo je moguće ne samo da se utvrdi da li je HIV prisutan u krvi ili uzorku plazme već i da se utvrdi određeni podtip virusa. Proučavanje podtipa virusa nekih od najranije poznatih slučajeva HIV infekcije mogu pomoći u nalaženju tragova o vremenu kada se virus pojavio kod ljudi i njegovoj kasnijoj evoluciji.

Četiri najranije poznata slučaja HIV infekcije su sledeća:

1. Uzorak plazme uzet 1959. godine od jednog odraslog muškarca iz današnje Demokratske Republike Kongo.
2. Uzorak limfnog čvora uzet 1960. godine od jedne odrasle žene iz Demokratske Republike Kongo
3. Uzorak tkiva u kome je pronađen HIV kod jednog američkog tinejdžera koji je umro u St. Loise 1969. godine.
4. Uzorak tkiva u kome je pronađen HIV kod norveškog moreplovca koji je umro oko 1976. godine.

Analize iz 1998. godine na uzorku plazme iz 1959. godine sugerišu da se HIV-1 pojavio kod ljudi četrdesetih odnosno ranih pedestih godina prošlog veka.

U januaru 2000.godine rezultati nove studije pokazali su da se prvi slučaj HIV-1 infekcije dogodio oko 1931. u zapadnoj Africi. Ova procena (koja sugeriše oko 15 godina moguće greške) bazirana je na komplesnom komjuterskom modelu evolucije HIV-a.

Međutim, studija iz 2008. godine procenjuje poreklo HIV-a u periodu od 1884. do 1924. godine, mnogo ranije nego u prethodnom istraživanju. Istraživači su uporedili virusni uzorak iz 1959. godine (najstariji primerak HIV-1) sa novijim uzorkom iz 1960. godine. Pronašli su značajne genetske razlike između njih, ukazujući na diverzifikaciju HIV-1 tipa mnogo pre nego što je prepoznata pandemija AIDS-a.

Autori navode dugu istoriju virusa u Africi i određuju Kinašasu u zapadnoj Africi kao “epicentar HIV/AIDS pandemije”. Prema ovim istraživanjima rano širenje HIV-a u saglasnosti je sa razvojem kolonijalnih gradova i kojima se povećavala mogućnost za prenošenje ovog virusa među ljudima. Ukoliko su ovi nalazi tačni oni imliciraju postojanje HIV-a znatno ranije nego što se do tada mislilo.

Šta je sa HIV-2 tipom? Kada je on prešao na ljude?

Do nedavno, poreklo HIV-2 tipa je ostalo ralativno neistraženo polje. Misli se da  HIV-2 dolazi od SIV-a, ali ne od šimpanzi već od vrste mangabeja, ali se smatra da se prenos dogodio na sličan način, (kroz potrošnju njihovog mesa). On je daleko ređi, znatno manje infektivan i napreduje sporije ka AIDS-u, u odnosu na HIV-1. Ovaj podtip HIV-a inficira daleko manji broj ljudi i uglavnom je ograničen na nekoliko država u zapadnoj Africi.

U maju 2003. godine, grupa belgijiskih istraživača na čelu sa dr. Anne-Mieke Vandamme, objavila je izveštaju američke Nacionalne akademije nauka. Analizirajući uzorke dva različita podtipa HIV-a (A i B) uzetih od inficiranih pojedinaca i SIV uzoraka uzetih od mangabeja. Doktorka Vandamme je zaključila da je podtip A prešao na ljude oko 1940-te a podtip B oko 1945. godine (plus-minus 16 godina). Njen tim istraživača je, takođe, otkrio da je virus nastao u Gvineji Bisao i da se najverovatnije raširio za vreme rata za nezavisnost koji je bio u periodu 1963.-1974. (Gvineja Bisao je bivša portugalska kolonija). Njena teorija je bila potkovana činjenicom da su prvi evropski slučajevi HIV-2 otkriveni među portugalskim veteranima rata, mnogi među njima su primali krv trasfuzijom ili su kod njih bile korišćene nesterilne igle kada su bili povređeni, ili su možda imali odnose sa lokalnim ženama.

GDE JE HIV NASTAO?

 

Tačno mesto prenosa HIV-a na ljude kao i gde se epidemija najpre razvila su uvek bila pitanja praćena različitim kontraverzama. Neki su mislili da je čak opasno pokušati to saznati, s obzirom da su se za AIDS, u prošlosti, često smatrali odgovornim nevini pojedinci ili grupe. Ipak, naučnici su ostali privrženi ideji da je otkrivanje porekla HIV-a važno, i većina se slaže u jednome: važno je razumeti virus i njegovu epidemiologiju radi uspešne borbe protiv njega.

Da li je HIV definitivno došao iz  Afrike?

S obzirom na dokaze videli smo da je vrlo verovatno Afrika kontinent gde se dogodio prvi prenos HIV-a na ljude (kod majmuna iz Azije i Južne Amerike nikada nije pronađen SIV koji je mogao uzrokovati HIV kod ljudi). U maju 2006. godine, ista grupa istraživača koja je prva identifikovala SIV, objavila je da je sužena oblast prve lokacije divljih šimpanzi u južnom Kamerunu.  Analizirajući 599 uzoraka šimpanzi (ugrožena i time zaštićena vrsta koja ne može da se ubija ili bude podvrgnuta testiranju) istraživači su uspeli da dobiju 34 primerka koja su reagovala na HIV DNA test,  od kojih je 12 imalo neprimetne reakcije na ljudski HIV. Istraživači su stoga zaključili da šimpanze nađene na ovom području najverovatnije vode poreklo pandemske grupe HIV-1 virusa kao i daleko ređe grupe N. Egzaktni izvor grupe O međutim i dalje ostaje nepoznat. HIV grupe N uglavnom je uticao na ljude koji žive u južnom i centralnom Kameronu tako da nije teško videti kako je došlo do pojave infekcije. Grupa M, grupa koja je izazvala svetsku pandemiju, je identifikovana u Kinšasi, u Demokratskoj Republici Kongo. Nije sasvim jasno kako je virus prenesen iz Kamerona u Kinšasu, ali najverovatnije objašnjenje je da su inficirani pojedinci putovali južno niz reku Sangha koja teče kroz južni Kameron do reke Kongo, a zatim u Kinšasu, gde je pandemija grupe M najverovatnije počela.

Baš kao što ne znamo kako se tačno širio virus iz Kamerona u Kinšasu, širenje virusa iz Afrike u Ameriku takođe nije sasvim jasno. Međutim, nedavni dokazi sugerišu na to da je virus stigao preko Karibskih ostrva Haiti.

Zašto su Haiti značajni?

 

Epidemija AIDS-a na Haitiju pojavila se ranih osamdesetih godina prošlog veka u otprilike isto vreme sa otkrivenim slučajevima u Sjedinjenim američkim državama.  Otkrivajući i prateći broj ljudi sa Haitija koji su imali  Kapoši sarkom i druga stanja vezana za AIDS, medicinski časopisi i knjige počeli su da tvrde da je AIDS došao sa Haitija i da su verovatno njegovi stanovnici bili odgovorni za AIDS epidemiju u SAD.

Ove tvrdnje koje su često zasnovane na sumnjivim dokazima, praćene rasizmom u SAD rezultirale su time da su ljudi sa Haitija pretrpeli ozbiljne vidove diskriminacije i stigmatizacije. Veliki broj imigranata koji žive u SAD izgubili su svoje poslove i bili proterani iz svojih domova kao ljudi sa Haitija i iz grupa sa visokim rizikom od AIDS-a kao što su homoseksualci ili korisnici heroina.

Emotivni naboj, kultura krivice i predrasude koje okružuju HIV i AIDS u ranim godinama, doprinele su da je HIV ubrzo postao političko pitanje koje se teško predstavlja epidemiološkim nalazima na neutralan i objektivan način. Dugi niz godina veza između Haitija i epidemije u SAD je ostajala aktuelna tema.

U martu 2007. godine održana je Četrnaesta konferencija o retrovirusima i oportunističkim infekcijama (CROI) održanoj u Los Anđelesu. Grupa međunarodnih naučnika prezentovala je podatke zasnovane na složenoj genetičkoj analizi od 122 rana uzorka HIV-1, grupa M, podtip B (najčešći tip virusa nađen u SAD i na ostrvu Haiti) pokazujući da je virus najverovatnije prenet na Haiti iz Afrike i to pojedinačno, oko 1966. godine; u vreme kada su se mnogi Haićani vraćali sa rada iz Konga. Genetske analize su pokazale da se podtip B polako širio sa osobe na osobu na ostrvu, pre nego što je bio prenesen u SAD, opet verovatno pojedinačno, u nekom trenutku između 1969. i 1972. godine. Članak objavljen u oktobru 2007., od strane Worobey-a i kolega, kaže sa sigurnošću od 99,7% da je HIV nastao kao podtip B na ostrvu pre nego što je prešao u SAD. Moguće je da je HIV ušao u SAD nekoliko puta pre nego što je podtip B zauzeo čvrsto mesto u prenosu (čime se objašnjava infekcija tinejdžera ranih 60-tih u St. Louis), ali prenos virusa u periodu kasnih 60-tih i ranih 70-tih se smatra odgovornim za epidemiju koja je vidljiva danas u SAD. Kada se virus učvrstio u gej zajednici, počeo je da se širi prilično brzo (analni odnos nosi vrlo visoki rizik prenosa). Uz prenos unutar i između Haitija i SAD i drugih zemlja, originalna ruta prenosa virusa je uveliko bila nerazumljiva. Doktor Michael Worobey, vodeći istraživač studije, naglasio je da njegovi podaci nisu namenjeni za bilo kakvo sramoćenje Haitija ili Centralne Afrike i naglasio je da niko od prvih ljudi koji su preneli HIV nije bio svestan da je zaražen. Njegov rad je primao snažne proteste od delegacije sa Haitija na konferenciji u Los Anđelesu, pokazujući kako je praćenje porekla HIV-a i dalje ostalo osetljivo političko pitanje.

Šta je uzrokovalo da se epidemija širi tako iznenadno?

 

Postoje mnogobrojni faktori koji su mogli da doprinesu iznenadnom širenju HIV-a, od kojih se većina dogodila u drugoj polovini dvadesetog veka.

Domaća i međunarodna putovanja bez sumnje su imala glavnu ulogu u početnom širenju HIV-a. U SAD, međunarodna putovanja mladića koji su činili gej seksualnu revoluciju kasnih 70-tih i ranih 80-tih, zasigurno su odigrala važnu ulogu u širenju virusa širom sveta. U Africi, virus se verovatno širio uzduž kamionskih ruta i između gradova unutar samog kontinenta. Međutim, sasvim je razumljivo da rano izbijanje epidemije kod afričkih nacija nije počelo od strane afrikanaca zaraženih “originalnim” virusom, nego od strane ljudi koji su bili na prekookenanskim putovanjima gde je epidemija takođe počela da raste.

Proces prenosa globalne pandemije je jednostavno suviše komplesan da bi se krivio bilo koji pojedinac ili grupa.

Međutim, bilo je mnogo takvih pokušaja u ranim godinama epidemije. Jedna teorija prozvana “Pacijent O (nula)”, bila je temelj komleksnog “transmisionog scenarija” koji je sastavio doktor William Darrow zajedno sa svojim kolegama iz Centra za kontrolu bolesti (CDC) u SAD. Ova epidemiološka studija pokazala je kako je “Pacijent O” (greškom identifikovan u novinama kao “Nulti pacijent”) preneo HIV na više partnera, koji su opet, prenosili na druge, te se virus brzo širio na lokacijama širom sveta. Novinar Randy Shilts kasnije je napisao knjigu, baziranu na saznanjima do kojih je došao Darrow koji je obeležio “Pacijenta O” kao gej kanađana zvanog Gaetan Dugas. Za nekoliko godina, Duglas je obeležen kao “masovni prenosnik” HIV-a i originalni izvor HIV epidemije među gej muškarcima.  Kakogod, četiri godine posle publikovanja ovog članka dr Darrow je revidirao njegov slučaj i metode i obeležio ih kao grešku, pritom je naglasio da njegovi zaključci nisu reprezentativni.

Dok je Gaetan Duglas bio stvarna osoba koja je eventualno umrla od AIDS-a, “Pacijent 0” je samo mit. HIV u SAD je u velikoj meri proširen od strane gej muškaraca, i to se odvijalo tokom mnogo godina, verovatno mnogo pre nego što je Duglas počeo da putuje.

Industrija krvi

 

Kako je transfuzija krvi postala rutinski deo medicinske prakse, indusrtija koja je zadovoljavala ovu povećanu potražnju počela se ubrzano razvijati. U nekim zemljama poput SAD donatori su bili plaćeni da daju krv a to je politika koja je najviše privlačila pažnju kod onih kojima je očajnički potreban novac; između ostalih to su bili intravenski korisnici droga.

U ranoj fazi epidemije doktori nisu bili svesni koliko se lako HIV može širiti putem donacije krvi koja nije testirana. Ta krv je bila slata širom sveta, i nažalost, većina ljudi koji su primili zaraženu krv postali su HIV pozitivne osobe. U kasnim 60-tim godinama hemofiličari su počeli da imaju benefit od proizvoda nazvanog Faktor VIII. Međutim, za izradu ovog koagulanta krvi stotine pojedinačnih donatora morale su da se spajaju. To je značilo da se pojedinačnom donacijom krvi inficiranoj HIV-om mogla da se kontaminira velika grupa Faktora VIII.

Ova situacija je stavila hiljade hemofiličara širom sveta u rizik od HIV-a, i mnogi od njih su  inficirani virusom.

Korišćenje droge

Sedamdesetih godina se vidno uvećala dostupnost heroina u SAD, nakon rata u Vijetnamu i ostalih konflikata na Bliskom istoku koji su pomogli u podsticanju rasta intravenskog korišćenja droga. Povećana dostupnost  zajedno sa razvojem plastičnih špriceva i osnivanjem “mesta za rokanje” gde su ljudi mogli da kupe droge i iznajmljuju opremu, koja je mogla da u sledećoj turi uslovi da virus pređe na druge.

ZAKLJUČAK

 

Vrlo je verovatno da nikada nećemo znati ko je bila prva osoba zaražena HIV-om, ili kako je tačno došlo do širenja virusa od inicijalne osobe. Naučnici istražuju mogućnosti njihovih pojedničnih “pet” teorija i insistiraju da su baš njihove jedini tačan odgovor, ali širenje AIDS-a bi najverovatnije moglo biti kombinacija više različitih događaja.

Bilo da su u pitanju inekcije, putovanja, ratovi, kolonijalna praksa ili genetski inženjering, stvarnost dvadestog veka pokazuje da su svi bez sumnje  imali važnu ulogu. Ipak, možda naučnici danas ne bi trebalo da se fokusiraju na poreklo AIDS epidemije, već na efekte koji mogu da utiču na lečenje, kako se dalje širenje HIV-a može sprečiti i kako se svet može menjati da bi se osigurali da do sličnih pandemija više nikada ne dođe.

Raznovrsnost korala

Koralni greben 🙂

Korali 😀