1 чаша : сипати мало воде у чашу , ставити вату затим ставити два пасуља тако да не додирују воду !
2 чаша : ставити два пасуља , без воде !!
3 чаша : сипати воде затим два пасуља ставити у воду
4 чаша : исто као у чаши број 1 само ставити алу – фолију преко чаше
5 чаша : исто као у чаши број 1 само ставити у фрижидер
АКО ВАМ НЕКЕ ЧАШЕ БУДУ НЕПРИЈАТНО МИРИСАЛЕ СТАВИТЕ ИХ НА ТЕРАСУ ИЛИ НАПОЉЕ !
AНАЛИЗА
ЧАША 1 : Семењача је мало пукла ,семе је променило боју,овде није успела да израсте биљка зато што је пасуљ у овој чаши имао светлост,а у процесу клијања нам није потребна светлост,али је зато имала влагу и топлоту,у због влаге је успела мало да пусти клицу.
ЧАША 2 : Ништа се није десило зато што семе није имало праве услове.Требала му је алу – фолија,влага и топлота.
ЧАША 3 : НИ овде биљка није успела да израсте али је зато пукла семењача од процеса бубрења.Биљка није успела да израсте зато што је имала превише воде и светлости који јој нису потрбни.Зато је имала топлоту.
ЧАША 4 : Чаша број 4 је успела.Израсла је биљка.То се десило зато што је семе имало праве услове.Имало је топлоту коју јој је обезбедила алу – фолија,а влагу натопљена вата.
ЧАША 5 : Клица је почела да се развија али је тај процес завршен.Зато што није било изложено топлоти,тј. биле је изложено на хладном,имала је влагу што јој је омогућило почетак клијања.
После 8 – 9 дана све чаше сам ставио на терасу . Сутрадан је у свакој чаши осим у чаши број 2 израсла биљка . Покушајте и ви израшће вам пасуљ . Ево доказа . СЛИКЕ!
ЧАША 5
ЧАША 4
ЧАША 1
ЗАКЉУЧАК
Закључио сам да су од свих пет чаша четвртој чаши највише перијали услови које је имала,зато што је имала воду(влагу) и била је прекривена алу фолијом што су слично условима у земљи.У земљи има воде тј. минерала и топлоте.
На овом снимку можемо видети наше вредне пчеле како праве мед . Такође се прича о краљици пчела . Она излегне 25.ооо јаја дневно ! За цео свој живот она илегне 2.ооо.ооо јаја !!! :О
Cvet je preobraženi izdanak sa ograničenim rastenjem u čijim delovima dolazi do stvaranja gameta, njihovog spajanja, a potom obrazovanja semena i ploda. Cvet se uvek obrazuje u pazuhu lista [brakteja], na kraju osovine izdanka čime se njen rast završava. Nastaje razvićem iz pupoljka koji se sastoji od cvetne kupe [meristemsko tkivo] oko koje se nalaze zaštitni listići. Morfologija cveta Kod većine biljaka cvetovi se nalaze na kraćoj ili dužoj cvetnoj dršci. Cvetna drška se pri vrhu proširuje u cvetnu ložu, koja može biti ravna, ispupčena ili udubljena. Cvetovi sa veoma kratkom cvetnom drškom ili oni bez nje su sedeći cvetovi. Za cvetnu ložu pričvršćeni su delovi cveta: čašica, krunica, prašnici i tučak [tučkovi]. Čašični i krunični listići zajedno čine cvetni omotač [perijant]. Perijant može biti takav da su mu svi delovi jednaki [pr. kod lale gde su čašični listići isti kao krunični] ili da se krunica jasno razlikuje od čašice. Postoje cvetovi koji su bez perijanta pa se nazivaju goli cvetovi.
Listići čašice se uočavaju još dok je cvet u obliku pupoljka. Oni štite unutrašnje nežne delove cveta. Obično su čvrsti, zeleni sa debelim slojem voska i kutikule na površini. Pored zaštitne oni mogu imati i druge funkcije kao što su: 1. raznošenje plodova, kao npr. što kod maslačka obrazuju veliki broj dlačica pomoću kojih plodovi lebde u vazduhu i vetar ih nosi; 2. mogu da vrše fotosintezu; 3. kod cvetova koji nemaju krunične listiće oni preuzimaju njihovu ulogu [npr. kod kukureka] i tada su jarko obojeni.
Kod većine biljaka krunični listići su krupniji od čašičnih i živo su obojeni. Svojom bojom i mirisom oni primamaljuju insekte. Cvetovi koji se oprašuju vetrom imaju neuglednu i zakržljalu krunicu. Krunični listići mogu biti slobodni, pa se takav cvet naziva horipetalan, dok je onaj sa sraslim kruničnim listićima – simpetalan. U zavisnosti od toga koliko se ravni simetrije može postaviti kroz sredinu cveta, mogu se razlikovati aktinomorfni i zigomorfnicvetovi. Kroz središte aktinomorfnog cveta moguće je postaviti bezbroj ravni simetrije, dok je zigomorfan samo sa jednom ravni simetrije.
Krunični listići umesto hlorofila, uobičajenog lisnog pigmenta, sadrže neke druge pigmente kao što sukarotenoidi od kojih potiče njihova jarka boja. Svaka vrsta biljke ima cvetove prilično strogo određenih osobina, kao što su veličina, oblik, boja i raspored listića, što omogućuje polinatoru da prepozna vrstu koju treba da opraši. To je veoma važno jer će do oplođenja doći samo ako polen jednog cveta dođe na žig tučka cveta iste vrste.
Prašnici su delovi cveta u kojima se obrazuje polenov prah [polenova zrna]. Skup svih prašnika jednog cveta naziva se andreceum. Cvetovi koji nemaju prašnike su jednopolni – ženski cvetovi, a oni koji imaju samo prašnike su jednopolni – muški cvetovi. Prašnik se sastoji od prašničkog konca [filamentum] i prašnice [antera]. Prašnički konac na vrhu nosi prašnicu. Prašnica se sastoji od dvepoluantere [theca], koje su međusobno razdvojene tkivom, spojnicom [konektiv]. Svaka teka ima po dve polenove kesice, u kojima se stvara polen.Polenovo zrno nastaje prvo mejotičkim, a zatim i mitotičkim deobama pa se kao rezultat toga stvara polenovo zrno koje ima dve ćelije: vegetativnu i generativnu. Zid polenovog zrna ima dva sloja intinu [unutrašnji] i egzinu [spoljašnji]. Na egzini se nalaze različite skulpture koje su specifične za svaku vrstu biljaka. Polen se oslobađa pucanjem zida antera, kao prah, svako zrno ispada posebno.
Tučak je izgrađen od oplodnih listića koji su međusobno srasli, tako da u unutrašnjosti zatvaraju šupljinu. U toj šupljini, kao u vlažnoj komori, nalaze se semeni zameci. Funkcija tučka je da zaštiti semene zametke od isušivanja, što je, između ostalog, omogućilo skrivenosemenicama da žive u sušnim predelima.
Kod većine biljaka, na tučku se razlikuju tri dela: žig, stubić i plodnik. Žig je na vrhu tučka i često je hrapav i lepljiv pa se za njega lako lepe polenova zrna. Na žigu polenova zrna dobijaju podsticaj da klijaju u polenovu cev. Žig se naniže sužava u stubić kroz koji prolazi polenova cev na putu do plodnika. Stubićpostavlja žig u najpovoljniji položaj. Plodnik je donji, prošireni deo tučka u kome su smešteni semeni zameci. Tučak je izgrađen od jednog ili više oplodnih listića [karpeli]. Oplodni listići stvaraju i štite semene zametke. Skup svih oplodnih listića u jednom cvetu naziva se gineceum [gynoeceum]. Prema broju oplodnih listrića koji grade cvet razlikuju se dve osnovne vrste cvetova monokarpni i polikarpni.
U zavisnosti od položaja plodnika prema ostalim delovima cveta, razlikuju se natcvetni, sredcvetni i potcvetni plodnik. Natcvetni plodnik je kada su drugi delovi cveta pričvršćeni ispod njega.Sredcvetan plodnik opkoljava izdubljena cvetna loža koja ne srasta sa zidom plodnika. Potcvetan plodnik je opkoljen izdubljenom cvetnom ložom koja srasta sa njime, tako da su ostali cvetni delovi pričvršćeni iznad plodnika.
Semeni zametak se razvija u plodniku i iz njega posle oplođenja nastaje seme. Deo plodnika za koga je pričvršćen [jedan ili više] semeni zametak naziva se placenta. Sastoji se od nucelusa [unutrašnji deo] i jedan ili dva omotača [integumenti] koji ga obavijaju. Integumenti ne zatvaraju potpuno nucelus, već na vrhu ostaje otvor – mikropila. U nucelusu se obrazuje embrionova kesica. Iz nucelusa se izdvoji jedna ćelija, koja se deli mejozom dajući haploidne ćelije. Jedro jedne od tih ćelija se dalje tri puta mitotički deli čime nastane 8 jedara. Jedra se grupišu tako da se na krajevima nalaze po tri, a u sredini su dva jedra. Oko jadara se obrazuju ćelijski zidovi tako da nastane 7 ćelija [jedna, ona u centru, je sa dva jedra]. Tri ćelije na jednom kraju embrionove kesice su antipode, tri na drugom grade jajni aparat [ajna ćelija i dve sinergide], a u sredini je ćelija sa dva jedra nazvana centralna ćelija embrionove kesice.
Dvojno oplođenje cvetnica Polenova zrna na različite načine dospevaju na žig tučka. Tu prvo upijaju vodu, a zatim luče proteine koji služe za prepoznavanje vrste [ti proteini izazivaju alergijske reakcije kod ljudi - polenska kijavica].Ukoliko se polen nađe na cvetu druge vrste, tada on ne klija.
Polenovo zrno zatim klija u polenovu cev koja prodire kroz stubić tučka ka plodniku. Za to vreme se generativna ćelija podeli na dve spermatične ćelije. Polenova cev prolazi kroz mikropilu semenog zametka i spermatične ćelije se oslobađaju u embrionovoj kesici. Jedna spermatična ćelija se spoji sa jajnom ćelijom dajući zigot, a druga sa centralnom ćelijom. Tako, nastaju diploidan zigot[2n] i triploidna ćelija [3n], koja je posledica spajanja centralne ćelije [2n] i spermatične ćelije [n]. Deobom te triploidne ćelije nastaje endosperm, hranljivo tkivo za ishranu klice [embriona].
Izlaganje hladnom i suvom zimskom vremenu, snegu, ledu i kiši može izazvati ozlede šapice, suvoću i svrab kože naših ljubimaca, ali to na žalost nisu jedine opasnosti koje nam nosi zimsko vreme. Zimske šetnje mogu postati i vrlo opasne ako sredstva protiv zamrzavanja budu olizana sa golih šapica.
Tokom zime, sredstva koja se koriste protiv stvaranja leda na ulicama i trotoarima, mogu dovesti do problema za naše četvoronožne prijatelje, potencijalno uzrokujući probleme od bolnih šapica pa sve do interne toksičnosti. Vlasnici kućnih ljubimaca, koji provode vreme napolju u toku zime, trebalo bi da preduzmu dodatne mere predostrožnosti kako bi smanjili izloženost ovim opasnim agensima.
Sledite par saveta naših stručnjaka kako bi ste sprečili opasnosti koje na hladnom vremenu prete vašim ljubimcima:
Stalno izlaženje i ulaženje sa hladnog u topao suvi vazduh može izazvati svrab i perutanje kože. Održavajte vazduh u kući vlažnim i prosušite peškirom krzno vašeg ljubimca čim uđe unutra, posvećujući posebnu pažnju šapica i prostoru između prstiju.
Trimujte dlaku dugodlakih pasa kako biste smanjili prijanjanje ledenica, kristala soli i hemikalija za odleđivanje koje mogu oštetiti kožu vašeg ljubimca. Nemojte zanimariti dlaku između prstiju!
Ponesite peškir kada idete u duže šetnje i očistite eventualno iritirane šapice. Posle svake šetnje operite i osušite šapice vašeg ljudbimca kako biste otklonili led, so i hemikalije i proverite da li postoje ranice ili crvenilo na jastučićima šapica ili između prstiju.
Ne kupajte svog ljubimca previše često u toku hladnih dana. Prečesto kupanje može odstaniti neophodne masnoće i povećati šansu razvijanja suve, perutave kože. Ako vaš pas mora biti okupan, potražite blage, hidrantne šampone i obavezno dobro isperite dlaku vašeg ljubimca.
Oblačenje vašeg ljubimca u džemper ili kaputić, pomoći će održavanju telesne toplote i sprečiti isušivanje kože.
čizmice za pse pomažu da se smanji kontakt sa bolnim kristalima soli, otrovnim antifrizom i hemikalijama za otapanje leda.Takoðe mogu sprečiti zaglavljivanje peska i soli između golih prstiju šapice. Koristite bezbedne agense za odleðivanje kad god je moguće.
Utrljavanje vazelina u jastučiće šapica pre izlaska napolje zaštitiće šapice od soli i hemikalija. Takođe, vazelin će povratiti vlažnost šapica posle dobrog brisanja po povratku kući, i ubrzati zarastanje ranica.
Redovno četkanje vašeg ljubmca ne samo da odstranjuje mrtvu dlaku, već i stimuliše cirkulaciju krvi, poboljšavajući opšte stanje kože i dlake.
Ljubimci zimi troše dodatnu energiju na održavanje telesne temperature, što ponekad može izazvati dehidraciju. Hranite svog ljubimca malo više tokom hladnog vremena i uverite se da je voda za piće uvek dostupna, što će obezbediti dobru hidrataciju, i manje isušivanje kože.
Zapamtite, kada je napolju previše hladno za vas, verovatno je previše hladno i za vašeg ljubimca. Naši krzneni drugari treba da ostanu unutra koliko god je to moguće u toku zimskih meseci i nikada ih ne ostavljajte same u vozilima kad živa u termometru padne.
Фотографија је медиј добијен деловањем светлости на површину која је осетљива на светлост. Фотографија може постојати у физичком облику (на папиру, стаклу, лиму,…) или у електронском облику (на заслону екрана, пројектовањем на одређену подлогу,…). Истим називом се означава техничка делатност и уметничка дисциплина.
Порекло . . . . . .
Назив фотографија (скован од од грчких речи фотос и графеин) уистину је први употребио Француз Херкил Флоранс 1833. приликом описивања свог открића сликања помоћу светлости, али његов изум није био тада обелодањен (него тек век и по доцније – 1977!) па јавност у то време није сазнала за тај назив. Понегде се може прочитати да немачка историографија приписује прву употребу назива фотографија немачком астроному Јохану Медлеру (25. фебруар 1839), али остала светска историографија то аргументовано оспорава. Наиме, званично је први унео у јавност назив фотографија (тј. цртање помоћу светлости) енглески астроном и физичар Џон Хершел, 4. фебруара 1839. године, три недеље пре Медлера.
Области стварања у фотографији
УМЕТНИЧКА ФОТОГРАФИЈА (највиши степен стварања у области фотографије),
Најранију фотографију природе начињену уз помоћ светлости и камере опскуре добио је 1826. године Француз Нисефор Нијепс. Он је употребио металну плочу премазану течним раствором битумена (асфалта) и изложио у камери опскури. Експозиција је трајала 8 сати. Та фотографија (популарно названа “Поглед на голубарник”) сачувана је, а открио ју је 1952. године историчар фотографије Хелмут Гернсхајм у заоставштини једног ботаничара из 19. века коме је Ниепс поклонио тај примерак приликом боравка у Лондону 1827. године.
Француски сликар панорама и позоришног декора (сценографија) Луј Манде Дагер усавршио је Нијепсов поступак – са којим је претходно склопио уговор о усавршавању – уневши у процес соли сребра и добио прве фотографије на посребреној плочи 1837. године. Две године касније, 19. августа 1839. Дагерово усавршено откриће је званично објављено пред француском Академијом наука и поклоњено свету под називом дагеротипија. Тај дан се сматра рођенданом фотографије. Дагер је посребрену плочу излагао јодној пари, а невидљиву слику учинио видљивом тако што ју је развијао (изазвао) у пари живе и фиксирао у раствору натријум сулфита (тј. кухињске соли). Дагеротипије су биле уникати и могле су се посматрати само под одређеним углом.
Енглез Вилијам Хенри Фокс Талбот је независно започео своје опите 1835. године када је добио прве фотографске минијатуре на папиру. Он је применио другачији поступак који је назвао калотипија (гр. лепи отисак). Касније, под притиском своје породице и јавности променио му је назив у талоботипија. Талбот је у амеру опскуру уносио папир препариран сребрним хлоридом и тако добијао негатив, од кога се, просветљавањем (тј. копирањем) могао добити неограничен број позитива. Тиме је постављен принцип негатив-позитив на коме почива савремена фотографија. Талбот је изнео у јавност своје откриће у Лондону, само неколико месеци после Дагера.
Усавршавање подлоге и емулзије
Крајем четврте деценије дошло је до уношења стакла као подлоге за фотографски негатив (откриће Ниепс де Сен Виктора из 1847), а 1857. Фредерик Скот Арчер употребио је колодијумску емулзију као носиоца фотоосетљивог слоја. Захваљујући колодијумској, тзв. мокрој плочи фотографија је постала приступачнија, па је започео њен продор у све гране живота. Године 1871. Енглез Ричард Лич Медокс објавио је могућност производње тзв. суве плоче на бази желатинске емулзије. Тим открићем, а нарочито увођењем целулоидног филма као носача емулзије (Џорџ Истем, 1888.) започиње раздобље индустријске производње фотографског материјала.
Почетни развој фотографије у боји
Сва претходно поменута открића одвијају се на подручју црно-беле фотографије. Прве опите са бојом извео је француски музичар Луј Дик Дорон око 1868-69. Мада је добио неке примерке фотографија у боји (а сачувана је ”Поглед на Ангулем”, 1877) поступак је био заметан, сложен за извођење и није имао већег одјека у јавности. За продор фотографије у боји заслужна су браћа Огист и Луј Лимијер , 1904. Они су изумели поступак са обојеним зрнцима кромпировог скроба (Аутохром) и то је први практично применљив поступак за фотографију у боји, уведен у фотографску праксу 1907. године. Међутим, до шире примене боје у фотографији долази после 1930. са усавршавањем филма у боји, најпре од немачког произвођача Агфа, затим и од америчког Кодака. Наредно велико откриће на том пољу је тренутна полароид-фотографија (изум Едвина Ланда, 1947.) којом се непосредно после снимања добија готов позитив.
WWF je objavio spisak sa deset najugroženijih vrsta u 2010. godini. Ove, kao i mnoge druge vrste suočene su sa sve većom pretnjom istrebljenja zbog uništenja staništa, krivolova i pretnji koje izazvivaju klimatske promene.
“Preostalo nam je vrlo malo vremena u kom možemo da delujemo da bi povratili neke od najveličanstvenijihh životinja na planeti sa ivice istrebljenja” rekao je dr Ričard Dikson, Direktor WWF Scotland.
”Pozivamo sve ljude koji žele da žive u svetu sa tigrovima, polarnim medvedima i pandama da donesu odluku u 2010. godini da pomognu da se očuvaj ove neverovatne i ugrožene vrste pre nego što bude kasno”.
• Rezultati najnovijih istraživanja ukazuju na to da je u divljini preostalo samo 3200 tigrova (Panthera tigris).
• Tigrovi se danas mogu naći na samo 7% njihovog prvobitnog areala, koji je umanjen za 40% u toku poslednjih deset godina.
• Nastavak seče šuma i bujanje krivolova uskoro može dovesti populacije tigrova širom Azije do iste sudbine kao i podvrste tigra sa Jave i Balija, koje već isčezle. Tigrovi su predmet lovokradica jer se njihovi delovi tela koriste u tradicionalnoj azijskoj medicini, dok je njihovo krzno veoma cenjeno.
• Takođe, porast nivoa mora kao posledica klimatskih promena, preti staništima mangrove u kojima se nalazi ključna populacija tigrova u Sundarbansu Bangladeša i Indije.
• Polarni medved (Ursus maritimus) je simbol prvih žrtava gubitka staništa zbog klimatskih promena.
• Uvršten kao ugrožena vrsta u nacionalnom zakonu Sjedinjenih Američkih Država, većini populacija polarnog medveda pretiće izumiranje tokom sledećeg veka ako se trend zagrevanja na Arktiku nastavi sadašnjim tempom.
• Beringovo i Čukotsko more su dom za populaciju morževa iz Tihog okeana (Odobenus rosmarus divergens), još jedne žrtve klimatskih promena.
• U septembru 2009. godine, 200 mrtvih morževa je primećeno na obali Čukotskog mora na severozapadnom delu Alaske.
• Ove životinje koriste plutajuće sante leda za odmaranje, rađanje i odgajanje mladunaca, kao i za zaštitu od grabljivica.
• Zbog topljenja arktičkog leda, ove populacije morževa doživljavaju znatan gubitak staništa, zbog čega su američke vlasti u septembru 2009. godine opravdano uvrstile morža na spisak ugroženih vrsta kroz nacionalnu legislativu.
• Nekada ugroženi samo u slučaju izlivanja nafte sa tankera, Magelanovi pingvini (Spheniscus magellanicus) su sada ugroženi nedostatkom ribe, koje se zbog zagrevanja okeanskih struja nalaze dalje nego obično, što primorava ove ptice da plivaju sve dalje da bi pronašle hranu.
• Dvanest od sedamnest vrsta pingvina trenutno trpi ubrzan pad populacija.
• U 2009. godini, par stotina Magelanovih pingvina je isplivalo na plažama Rio de Žaneira, većina znatno neuhranjena ili već mrtva. Naučnici veruju da su promene u morskim strujama ili temperaturama, koje su vezane za klimatske promene, mogući razlog za njihovo putovanje od više hiljada kilometara, severnije od svojih tradicionalnih gnezdišta na južnom rtu Argentine.
• Najveća morska kornjača i jedan od najvećih reptila današnjice, kožasta morska kornjača (Dermochelys coriacea) opstala je kao vrsta više od sto miliona godina, ali joj sada preti izumiranje.
• Poslednja istraživanja vezana za brojno stanje populacija ukazuje na negativan trend, pogotovo u Тihom okeanu gde se jedva nalazi 2300 primeraka odraslih ženki, što čini populaciju kožaste morske kornjače u Tihom okeanu najugroženijom populacijom morskih kornjača na svetu.
• Populacije kožaste morske kornjače u Atlantskom okeanu su stabilnije, ali naučnici predviđaju i njihov pad zbog velikog broja odraslih primeraka koji stradaju u ribarskim mrežama iako nisu ciljana vrsta ribarskih flota, tzv. bycatch.
• Takođe, porast nivoa mora i više temperature na Atlantskim plažama predstavljaju nove pretnje po morske kornjače. Temperatura u gnezdu znatno utiče na pol mladunaca, a sa trendom rastućih temperatura sve je manje mužijaka među morskim kornjačama.
• Atlantska tuna (Thunnus thynnus), čiji prostrani areal obuhvata zapadni i istočni Atlantski okean, kao i Mediteran, glavni je sastojak najskupljeg sušija i sašimija u Japanu.
• Populacija Atlantske tune je pred kolapsom i ovoj vrsti ozbiljno preti istrebljenje u slučaju da se ne zaustavi neodrživi industrijski izlov ove ribe. Privremena zabrana međunarodne trgovine ovom vrstom dozvoliće da se populacije ove prekomerno izlovljene vrste oporave. WWF poziva, restorane, kuvare, prodavce i potrošače da prestanu da služe, pripremaju, kupuju, prodaju i jedu ovu ugroženu vrstu sve dok populacije ove neverovatne ribe ne pokažu znak oporavka.
• Naučnici smatraju da je istočna planinska gorila (Gorilla beringei beringei) kritično ugrožena podvrsta gorile, sa samo 720 živih primeraka u divljini.
• Više od 200 primeraka žive u Nacionalnom parku Virunga, koji se nalazi u istočnom delu Demokratske Republike Kongo, i graniči se sa Ruandom i Ugandom. Građanski rat se odvijao u područjima u neposrednoj blizini Nacionalnog parka, a gorile su često bile predmet krivolova i uništavanja staništa.
• Napori za očuvanje ove vrste uspeli su da povećaju populaciju gorila u NP Virunga za 14% u poslednjih 12 godina, dok su populacije planinskih gorila na drugoj lokaciji, u neprohodnoj Bwindi šumi u Ugandi porasle za 12% u toku poslednje decenije.
• Uprkos ovom uspehu, sudbina planinskih gorila ostaje neizvesna.
• Svake godine milioni monarh leptira (Danaus plexippus) migriraju iz severne Amerike da prezime u Meksiku. Dobro očuvane i zaštićene šume borova i jela su neophodne za opstanak ove vrste leptira tokom zime, što s smatra i ugroženim biološki fenomenom.
• Zaštita staništa za razmnožavanje u SAD i Kanadi je takođe ključno u očuvanju migracije ove vrste, jedne od najizuzetnijih prirodnih fenomena na planeti.
• WWF, u sradanji sa Meksičkim Fondom za očuvanje prirode, napravio je novotarsku strategiju za očuvanje i zaštitu staništa koje monarh leptiri koriste da prezimljavanje u Meksiku, tako da su leptiri zaštićeni od vremenskih ekstrema i drugih pretnji.
• WWF takođe pomaže lokalnim zajednicama da uzgajaju sadnice koje bi se nakon izvesnog vremena sadile u rezervatu za leptire, stvarajući u isto vreme novi izvor prihoda i štiteći vrlo bitna staništa.
• Sa statusom “kritično ugrožen” na Crvenoj listi Međunarodne Unije za zaštitu prirode (2009) – IUCN Red List (2009), Javanski nosorog (Rhinoceros sondaicus) smatra se jednom od najugroženijih vrsta krupnih sisara na svetu, sa samo dve populacije koje opstaju u divljini i ukupnim brojem životinja manjim od 60.
• Ugrožen zbog veoma visoke cene delova svog tela na crnom tržištu, koji se koriste u tradicionalnoj azijskoj medicini, Javanski nosorog je doveden do ivice istrebljenja i izmenom prirodnog šumskog staništa u poljopriredno zemljište.
• Dresirani psi tragači koriste se u pronalaženju tragova najugroženije podvrste Javanskog nosoroga (Rhinoceros sondaicus annamiticus) u Vijetnamu, za koju se veruje da postoji samo dvanaest primeraka. Pronađeni uzorci se analizuju da bi se bolje proučio odnos polova i da bi se procenilo da li ova mala populacija uopšte ima šanse za opstanak.
• Fragmentacija šumskih staništa velike pande (Ailuropoda melanoleuca) u planinskim oblastima na jugozapadu Kine je stvorilo određen broj manjih izolovanih populacija
• WWF se aktivno bavi zaštitom pandi već skoro tri decenije kroz rad sa kineskom vladom na zaštiti staništa kroz stvaranje rezervata i pomaganja lokalnim zajednicama da manje zavise od šumskih resursa.
• Više od pola staništa u kojima pande žive nalaze se pod zaštitom, a koridori se uspostavljaju da bi se povezale odvojene populacije pandi. Ali preostalih 1600 primeraka pandi u prirodi još uvek živi u preko 20 geografski različitih područja, a pošto je razvoj infrastrukture i dalje je u porastu, preostaje još mnogo posla na zaštiti ove vrste.
Fotosinteza je važan biohemijski proces u kojem biljke, alge i neke bakterije koriste energiju sunčevog zračenja kao izvor energije za sintezu hrane. Tada se od prostog neorganskog materijala (ugljenik(IV)-oksid i voda) sintetišu šećeri - monosaharidi. Ovako sintetisane organske materije predstavljaju izvor hrane i energije kako biljkama u kojima se sintetišu, tako i ostalim organizmima na Zemlji, što čini ovaj proces krucijalnim za opstanak života na Zemlji. Fotosinteza je zaslužna i za konstantnu proizvodnju kiseonika. Organizmi koji proizvode energiju fotosintezom nazivaju se fototrofi.
Ime procesa potiče od grčkih reči φότος (svetlost), συν- (zajedno) i τιθεναι (staviti).
Faze fotosinteze
Fotosinteza je osnovni proces u prirodi zato što obezbeđuje organske materije za sve žive organizme. Sve ostale sinteze u živim bićima nastavljaju se na fotosintezu.
Odvija se kroz dve faze:
svetlu, za koju je neophodna svetlost, i
tamnu, za čije odvijanje svetlost nije neophodna.
Zbirna jednačina fotosinteze je:
CO2 + 2n H2O + svetlost → (CH2O)n + n O2 + n H2O
ili
6 CO2 + 6 H2O + svetlost → C6H12O6 + 6 O2U svetloj fazi hlorofil apsorbuje (upija) Sunčevu svetlost da bi se ona zatim pretvorila u hemijsku energiju (molekule ATP-a). U ovoj fazi dolazi i do proizvodnje kiseonika koji se oslobađa u atmosferu (još jedan značaj fotosinteze). Život na našoj planeti zasniva se na pretvaranju sunčeve u hemijsku energiju.
U tamnoj fazi se pomoću ATP, stvorenog u svetloj fazi, od neorganskih (CO2 i H2O) sintetišu organske materije.
Svetla faza (fotohemijska faza)
Transportni lanci elektrona u cikličnoj i necikličnoj fotofosforilaciji
U hloroplastima se na tilakoidima nalaze pigmenti i enzimi koji zajedno nagrade dva fotosistema:
FS1 i
FS2.
Kada molekul hlorofila apsorbuje svetlost, njegov elektron na spoljnoj orbitali postaje pobuđen, usled viška energije, pa napušta molekul hlorofila. Oslobođeni elektron prihvataju prenosioci (transportni lanac elektrona), koji su poređani tako da elektron uvek sa višeg prelazi na niži energetski nivo. Prelaskom sa višeg na niži energetski nivo elektron otpušta deo energije koju prima ADP-a i pretvara se u ATP. ATP predstavlja glavni izvor energije u ćeliji za sve njene funkcije. Svetlosna energija, pretvorena u električnu (energija elektrona) je krajnje transformisana u korisnu hemijsku energiju.
Sinteza ATP u svetloj fazi fotosintezi naziva se fotofosforilacija i može biti:
ciklična, u kojoj elektron izbačen iz fotosistema1 preko niza prenosilaca (transportni lanac elektrona) ponovo vraća u FS1; u ovom procesu ne učestvuje NADP;
neciklična
U necikličnoj fosforilaciji krajnji primalac elektrona je koenzim NADP koji primanjem elektrona postaje redukovani NADPH. Fotosistem 1 svoj izgubljeni elektron nadoknađuje iz FS 2, a FS 2 nadoknađuje elektron iz vode. Voda se razlaže na kiseonik (odlazi u atmosferu) i vodonikove jone koje prihvata NADP i postaje NADPH2. Prema tome, voda je primarni davalac, a NADP krajnji primalac elektrona u svetloj fazi.
Krajnji proizvodi svetle faze su:
ATP i NADPH2 odlaze u tamnu fazu, a kiseonik se ispušta u atmosferu.
Tamna faza (termohemijska faza)
Proizvodi svetle faze, ATP (sadrži energiju) i NADPH2 (donosi vodonik poreklom iz vode), se koriste u tamnoj fazi da bi se neorganski ugljenik iz CO2 ugradio u organska jedinjenja. To se naziva fiksacija ugljenika i izvodi se u Kalvinovom ciklusu u stromi hloroplasta. Početno jedinjenje ovog ciklusa je istovremeno i završno i naziva se ribulozodifosfat (RuDP). Ugljen-dioksid iz atmosfere ulazi u ćeliju (hloroplaste) i vezuje se za RuDP (ima 5C atoma) pri čemu nastaje jedno nestabilno jedinjenje sa 6 C atoma koje se razlaže na dva molekula fosfoglicerinske kiseline (sa po tri S atoma). Da je to prvi stabilan proizvod tamne faze fotosinteze otkrio je Kalvin i za to otkriće 1961. g. dobio Nobelovu nagradu za hemiju. Preko niza proizvoda u toku ciklusa opet se stvara RuDP.
Pri okretanju jednog Kalvinovog ciklusa u organska jedinjenja se ugradi jedan C atoma iz CO2. Znači, da bi nastao jedan molekul fruktoze ciklus mora da se okrene 6 puta.
U najkraćim crtama
Sunčeva energija se transformiše u hemijsku (molekuli ATP-a) u svetloj fazi pomoću hlorofila.
Razgradnjom ATP-a na ADP, u tamnoj fazi, fosfatna grupa iz ATP se vezuje za jedinjenja, obogaćuje ih energijom i omogućava odvijanje reakcija u Kalvinovom ciklusu.
NADPH2 donosi vodonik (nastao u svetloj fazi razlaganjem vode) koji se ugrađuje u organska jedinjenja.
Cvet predstavlja kratak izdanak sa ograničenim rastom, sa listovima specifično izmenjenim funkcijom. Osnovna funkcija cveta je seksualna reprodukcija biljke. Cvetovi su karakteristični samo za biljke cvetnice. Uporednomorfološka ispitivanja su pokazala da se prvobitni cvet može filogenetski izvesti iz sporofilnih cvasti paprati. Prašnici i karpele, kao delovi cveta sa najvažijom ulogom, su homologi mikrosporofilima i makrosporofilima. Kod primitivnihskrivenosemenica (magnolija) još uvek se može naći izdužena cvetna osa na kojoj su sporofili (prašnici i karpele) spiralno raspoređeni, što podseća na primitivno stanje kod golosemenica. Na progresivnijem stupnju se javlja skraćivanje sporofilne ose, smanjuje se broj sporofila i formira se kompletan cvetni omotač (perijant)
Na potpuno razvijenom cvetu razlikujemo: cvetnu osu, na čijem se vršnom delu nalaze skraćene internodije koje nose gusto zbijene cvetne listiće. Terminalni deo cvetne ose koji nosi cvetne listiće naziva se cvetna loža (receptakulum) a ostali deo cvetne ose naziva se cvetna drška. Kada ne postoji cvetna drška cvet nazivamo sedećim.
Sterilni grade cvetni omotač (perianthium), u njih ubrajamo čašične i krunične listiće. Fertilni nose sporangije sa sporama i to su prašnici i tučkovi – karpele. Tako se tipičan cvet sastoji od 4 vrste listića: čašičnih, kruničnih, prašnika i tučkova. Ako nedostaje neki od navedenih listića, onda je takav cvet nepotpun.
Raspored cvetnih listića može biti:
acikličan (spiralan)
cikličan (pršljenast)
hemicikličan, delom spiralan, delom pršljenast.
Morfologija cveta
Kod većine biljaka cvetovi se nalaze na kraćoj ili dužoj cvetnoj dršci. Cvetna drška se pri vrhu proširuje u cvetnu ložu, koja može biti ravna, ispupčena ili udubljena. Cvetovi sa veoma kratkom cvetnom drškom ili oni bez nje su sedeći cvetovi.
Za cvetnu ložu pričvršćeni su delovi cveta:
čašica (calix),
krunica (corolla),
prašnici i
tučak (tučkovi).
Cvetni omotač
Horipetalan cvet
Simpetalan cvet (ladolež)
Čašični i krunični listići zajedno čine cvetni omotač (perijant). Perijant može biti:
perigon, kod koga su svi delovi jednaki (pr. kod lale gde su čašični listići isti kao krunični) ili
da se krunica jasno razlikuje od čašice.
Postoje i cvetovi koji su bez perijanta pa se nazivaju goli cvetovi.
Listići čašice se uočavaju još dok je cvet u obliku pupoljka. Oni štite unutrašnje nežne delove cveta. Obično su čvrsti, zeleni sa debelim slojem voska i kutikule na površini. Pored zaštitne oni mogu imati i druge funkcije kao što su:
1. raznošenje plodova, kao npr. što kod maslačka obrazuju veliki broj dlačica pomoću kojih plodovi lebde u vazduhu i vetar ih nosi;
3. kod cvetova koji nemaju krunične listiće oni preuzimaju njihovu ulogu (npr. kod kukureka) i tada su jarko obojeni.
Kod većine biljaka krunični listići su krupniji od čašičnih i živo su obojeni. Svojom bojom i mirisom oni primamaljuju insekte. Cvetovi koji se oprašuju vetrom imaju neuglednu i zakržljalu krunicu.
Krunični listići mogu biti:
slobodni, pa se takav cvet naziva horipetalan,
srasli međusobno, a cvet je simpetalan.
U zavisnosti od toga koliko se ravni simetrije može postaviti kroz sredinu cveta, mogu se razlikovati:
aktinomorfni i
zigomorfni cvetovi.
Kroz središte aktinomorfnog cveta moguće je postaviti bezbroj ravni simetrije, dok je zigomorfan samo sa jednom ravni simetrije.
Krunični listići umesto hlorofila, uobičajenog lisnog pigmenta, sadrže neke druge pigmente kao što su karotenoidi od kojih potiče njihova jarka boja
Fertilni cvetni listići
Prašnici ruže
Prašnici štrče iz cveta orlovih noktiju
Svaka vrsta biljke ima cvetove prilično strogo određenih osobina, kao što su veličina, oblik, boja i raspored listića, što omogućuje polinatoru da prepozna vrstu koju treba da opraši. To je veoma važno jer će do oplođenja doći samo ako polen jednog cveta dođe na žig tučka cveta iste vrste.
Prašnici
Prašnici su delovi cveta u kojima se obrazuje polenov prah (polenova zrna). Skup svih prašnika jednog cveta naziva se andreceum.
Cvetovi koji nemaju prašnike su jednopolni – ženski cvetovi, a oni koji imaju samo prašnike su jednopolni – muški cvetovi.
Prašnik se sastoji od:
prašničkog konca (filamentum), sterilni deo i
prašnice (antera ili mikrosporangija), fertilni deo.
Prašnički konac na vrhu nosi prašnicu. Prašnica se sastoji od dve poluantere (thecae), koje su međusobno razdvojene tkivom, spojnicom (konektiv). Svaka teka ima po dve polenove kesice, u kojima se stvara polen. Polenovo zrno nastaje prvo mejotičkim, a zatim i mitotičkim deobama pa se kao rezultat toga stvara polenovo zrno koje ima dve ćelije: vegetativnu i generativnu. Zid polenovog zrna ima dva sloja intinu (unutrašnji) i egzinu (spoljašnji). Na egzini se nalaze različite skulpture koje su specifične za svaku vrstu biljaka. Polen se oslobađa pucanjem zida antera, kao prah, svako zrno ispada posebno.
Tučak je izgrađen od oplodnih listića koji su međusobno srasli, tako da u unutrašnjosti zatvaraju šupljinu. U toj šupljini, kao u vlažnoj komori, nalaze se semeni zameci. Funkcija tučka je da zaštiti semene zametke od isušivanja, što je , između ostalog, omogućilo skrivenosemenicama da žive u sušnim predelima.
Kod većine biljaka, na tučku se razlikuju tri dela:
žig (cvet),
stubić (cvet) i
plodnik.
Žig je na vrhu tučka i često je hrapav i lepljiv pa se za njega lako lepe polenova zrna. Na žigu polenova zrna dobijaju podsticaj da klijaju u polenovu cev. Žig se naniže sužava u stubić kroz koji prolazi polenova cev na putu do plodnika. Stubić postavlja žig u najpovoljniji položaj. Plodnik je donji, prošireni deo tučka u kome su smešteni semeni zameci.
Tučak je izgrađen od jednog ili više oplodnih listića (karpeli). Oplodni listići stvaraju i štite semene zametke. Skup svih oplodnih listića u jednom cvetu naziva se gineceum (gynoeceum). Prema broju oplodnih listića koji grade cvet razlikuju se dve osnovne vrste cvetova:
monokarpni i
polikarpni.
U zavisnosti od položaja plodnika prema ostalim delovima cveta, razlikuju se:
natcvetni,
sretcvetni i
potcvetni plodnik.
Natcvetni plodnik je kada su drugi delovi cveta pričvršćeni ispod njega. Sretcvetan plodnik opkoljava izdubljena cvetna loža koja ne srasta sa zidom plodnika. Potcvetan plodnik je opkoljen izdubljenom cvetnom ložom koja srasta sa njime, tako da su ostali cvetni delovi pričvršćeni iznad plodnika.
Jednopolni i dvopolni cvetovi
Ako se u istom cvetu nalaze i prašnici i tučak/tučkovi, takav cvet se naziva dvopolan ili hermafroditan. Najveći broj divljih i kulturnih vrsta ima takav cvet. Ako se prašnici nalaze na jednom, a tučkovi na drugom cvetu, takvi cvetovi su jenopolni, a biljke koje nose takve cvetove su biljke sa razdvojenim polovima.
Raspored jednopolnih cvetova može biti različit te je osnovu njega izvršen podela na sledeće tipove:
jednodome (monecke; od gr. monos = jedan) biljke su one koje nose i muši i ženski cvet; takve biljke su kukuruz, breza, leska, orah, jova, hrast i dr.
dvodome (diecke) su one kod kojih se ženski cvet nalazi na jednoj, a muški na drugoj individui; ovakvih biljaka je daleko manji broj i neke od njih su: spanać, hmelj, topola, iva, jasika, konoplja,kopriva, urma i dr.
trodome (triecke) kod njih postoje tri tipa cvetova: hermafroditni, ženski i muški i svaki tip se nalazi na posebnoj biljci; njima pripadaju neke vrste javora, divlja jagoda, srčenica i dr.
Dvojno oplođenje cvetnica
Dvojno oplođenje
Semeni zametak se razvija u plodniku i iz njega posle oplođenja nastaje seme. Deo plodnika za koga je pričvršćen (jedan ili više) semeni zametak naziva se placenta. Sastoji se od nucelusa (unutrašnji deo) i jedan ili dva omotača (integumenti) koji ga obavijaju. Integumenti ne zatvaraju potpuno nucelus, već na vrhu ostaje otvor – mikropila. U nucelusu se obrazuje embrionova kesica. Iz nucelusa se izdvoji jedna ćelija, koja se deli mejozom dajući haploidne ćelije. Jedro jedne od tih ćelija se dalje tri puta mitotički deli čime nastane 8 jedara. Jedra se grupišu tako da se na krajevima nalaze po tri, a u sredini su dva jedra. Oko jadara se obrazuju ćelijski zidovi tako da nastane 7 ćelija (jedna, ona u centru, je sa dva jedra). Tri ćelije na jednom kraju embrionove kesice su antipode, tri na drugom grade jajni aparat (jajna ćelijai dve sinergide), a u sredini je ćelija sa dva jedra nazvana centralna ćelija embrionove kesice.
Polenova zrna na različite načine dospevaju na žig tučka i to predtsvalja oprašivanje . Tu prvo upijaju vodu, a zatim luče proteine koji služe za prepoznavanje vrste (ti proteini izazivaju alergijske reakcije kod ljudi – polenska kijavica). Ukoliko se polen nađe na cvetu druge vrste, tada on ne klija. Polenovo zrno zatim klija u polenovu cev koja prodire kroz stubić tučka ka plodniku. Za to vreme se generativna ćelija podeli na dve spermatične ćelije. Polenova cev prolazi kroz mikropilu semenog zametka i spermatične ćelije se oslobađaju u embrionovoj kesici. Jedna spermatična ćelija se spoji sa jajnom ćelijom dajući zigot, a druga sa centralnom ćelijom. Tako, nastaju diploidan zigot (2n) i triploidna ćelija (3n), koja je posledica spajanja centralne ćelije (2n) i spermatične ćelije (n). Deobom te triploidne ćelije nastaje endosperm, hranljivo tkivo za ishranu klice (embriona).
Tuga je emocionalni odgovor na gubitak nečeg važnog. Reči „bol“ i „slomljeno srce“ se često koriste da se opiše ovo osećanje. Bilo da ste izgubili voljenu osobu, kućnog ljubimca ili neki drag predmet, možda čak i način života (gubitak posla, razvod, promene u zdravstvenom stanju), normalno je da ćete osećati neki stepen tuge.
Preruranjena tuga nastaje kada ste svesni da će uslediti gubitak, možete je osetiti kada znate da vam je neko blizak bolestan ili znate da će umreti. I deca i odrasli su skloni preuranjenoj tugi. Deca osećaju svaku promenu u odnosu među roditeljima i najgore što može da se desi je razvod. Ova vrsta tuge vas sprema za nadolazeći gubitak i uz nju možete dosta sazreti.
Šta je tugovanje?
Tugovanje je proces navikavanja i promena, prilagođavanja koje dolaze nakon gubitka, a gubitak voljenog zbog smrti je još poznat pod nazivom žalost ili ucveljenost. U zavisnosti od toga ko ste i kakav je gubitak, tugovanje je sasvim lično iskustvo i niko ne oseća boj na isti način.
Takođe, ne postoji normalan ili očekivani period trajanja. Postoje ljudi koji se naviknu i prihvate promene u roku od samo nekoliko dana ili nedelja, dok drugi pate godinama, pogotovo ako im se život radikalno promenio i gubitak bio iznenadan.
Koji su najčešći simptomi tugovanja?
U početku možete osećati samo šok, zatim jad, bes, krivicu pa anksioznost. Čak je normalno i ako osećate olakšanje ili sreću. Gubitak je veoma kompleksan fenomen kada su sve emocije pomešane (znate ponekad na sahrani da se nasmejete ili da imate potrebu da zapevate). U procesu snalaženja i prilagođavanja možete zapasti i u depresiju, možete biti previše uzbuđeni a možete biti i bezvoljni do potpunog emotivnog utrnuća.
Ovo ružno osećanje se može preneti i na vaše telo. Možete patititi od nesanice, oslabiti imuni sistem ili zadobiti neko psihosomatsko oboljenje. Ako patite od hroničnih bolesti, tugovanje može znatno pogoršati stanje.
Kako se boriti sa tugom?
Potrebna vam je društvena podrška i morate voditi računa o sebi a najbitnije je da se ubedite da vreme zaista leči sve. Ako vam se stanje ne popravi za nedelju ili dve dana, potražite pomoć terapeuta bola jer vam može pomoći da skratite period žalosti. Ako ne možete normalno da funkcionišete jer ste zapali u depresiju ili ste previše anksiozni, porazgovarajte sa lekarom. Terapija razgovorom ili lekovima vam može značajno skratiti period oporavka i vratiti vam veru u život.
Morfologija cveta
Listići čašice se uočavaju još dok je cvet u obliku pupoljka. Oni štite unutrašnje nežne delove cveta. Obično su čvrsti, zeleni sa debelim slojem voska i kutikule na površini. Pored zaštitne oni mogu imati i druge funkcije kao što su: 1. raznošenje plodova, kao npr. što kod maslačka obrazuju veliki broj dlačica pomoću kojih plodovi lebde u vazduhu i vetar ih nosi; 2. mogu da vrše fotosintezu; 3. kod cvetova koji nemaju krunične listiće oni preuzimaju njihovu ulogu [npr. kod kukureka] i tada su jarko obojeni.
Dvojno oplođenje cvetnica
